¹As the hart panteth after the water brooks, so panteth my soul after thee, O God.

¹Као што кошута тражи потоке, тако душа моја тражи Тебе, Боже!

²My soul thirsteth for God, for the living God: when shall I come and appear before God?

²Жедна је душа моја Бога, Бога Живога, кад ћу доћи и показати се лицу Божијем?

³My tears have been my meat day and night, while they continually say unto me, Where is thy God?

³Сузе су ми хлеб дан и ноћ, кад ми сваки дан говоре: Где је Бог твој?

⁴When I remember these things, I pour out my soul in me: for I had gone with the multitude, I went with them to the house of God, with the voice of joy and praise, with a multitude that kept holyday.

⁴Душа се моја пролива кад се опомињем како сам ходио сред многог људства; ступао у дом Божји, а људство празнујући певаше и подвикиваше.

⁵Why art thou cast down, O my soul? and why art thou disquieted in me? hope thou in God: for I shall yet praise him for the help of his countenance.

⁵Што си клонула, душо моја, и што си жалосна? Уздај се у Бога; јер ћу Га још славити, Спаситеља мог и Бога мог.

⁶O my God, my soul is cast down within me: therefore will I remember thee from the land of Jordan, and of the Hermonites, from the hill Mizar.

⁶Клонула је у мени душа зато што Те помињем у земљи јорданској, на Ермону, на гори малој.

⁷Deep calleth unto deep at the noise of thy waterspouts: all thy waves and thy billows are gone over me.

⁷Бездана бездану дозива гласом слапова Твојих; све воде Твоје и вали Твоји на мене навалише.

⁸Yet the LORD will command his lovingkindness in the day time, and in the night his song shall be with me, and my prayer unto the God of my life.

⁸Дању је јављао Господ милост своју, а ноћу Му је песма у мене, молитва Богу живота мог.

⁹I will say unto God my rock, Why hast thou forgotten me? why go I mourning because of the oppression of the enemy?

⁹Рећи ћу Богу, граду свом: Зашто си ме заборавио? Зашто идем сетан од пакости непријатељеве?

¹⁰As with a sword in my bones, mine enemies reproach me; while they say daily unto me, Where is thy God?

¹⁰Који ми пакосте, пребијајући кости моје, ругају ми се говорећи ми сваки дан: Где ти је Бог?

¹¹Why art thou cast down, O my soul? and why art thou disquieted within me? hope thou in God: for I shall yet praise him, who is the health of my countenance, and my God.

¹¹Што си клонула, душо моја, и што си жалосна? Уздај се у Бога; јер ћу Га још славити, Спаситеља мог и Бога мог.