King James Version

Tajik

Acts

24

1And after five days Ananias the high priest descended with the elders, and with a certain orator named Tertullus, who informed the governor against Paul.
1БАЪД аз панҷ рӯз саркоҳин Ҳанониё бо пирон ва Тартуллӯс ном нотиқе омад, ва онҳо ншкояти худро дар ҳаққи Павлус ба ҳоким супурданд.
2And when he was called forth, Tertullus began to accuse him, saying, Seeing that by thee we enjoy great quietness, and that very worthy deeds are done unto this nation by thy providence,
2Вақте ки Павлусро даъват карданд, Тартуллус ба айбдор кардани ӯ шурӯъ намуда, гуфт:
3We accept it always, and in all places, most noble Felix, with all thankfulness.
3«Эй Феликси мӯҳтарам, мо ҳамеша ва дар ҳама ҷо бо камоли миннатдорӣ зътироф менамоем, ки дар сояи ту осоиши комил дорем, ва ба туфайли ғамхӯрии ту ин қавм ба некӯаҳволй расидааст;
4Notwithstanding, that I be not further tedious unto thee, I pray thee that thou wouldest hear us of thy clemency a few words.
4«Вале, барои он ки туро бисьёр заҳмат надиҳам, аз ту ҳоҳишмандам, ки илтифот намуда, мухтасаран арзи моро бишнавй:
5For we have found this man a pestilent fellow, and a mover of sedition among all the Jews throughout the world, and a ringleader of the sect of the Nazarenes:
5«Зеро ки ин одамро фасодангез ёфтаем, ки ӯ дар миени ҳамаи яҳудиёни рӯи олам ошӯб меандозад ва сардастаи бидъати носирӣ мебошад,
6Who also hath gone about to profane the temple: whom we took, and would have judged according to our law.
6«Ва ҳатто саъю кӯшиш намудааст, ки маъбадро палид гардонад, ва мо ӯро дастгир кардем, то ки аз рӯи шариати худ бар ӯ доварӣ намоем,
7But the chief captain Lysias came upon us, and with great violence took him away out of our hands,
7«Аммо Лисиеси мириҳазор омада, ӯро бо зӯрӣ аз дасти мо гирифт
8Commanding his accusers to come unto thee: by examining of whom thyself mayest take knowledge of all these things, whereof we accuse him.
8«Ва амр фармуд, ки даъвогарони ӯ назди ту биёянд; ҳудат метавонӣ тафтиш намуда, ҳар он чиро, ки мо бар ӯ даъво дорем, аз худи ӯ бифаҳмй».
9And the Jews also assented, saying that these things were so.
9Яҳудиён суханони ӯро тасдиқ карда, гуфтанд, ки чунин аст.
10Then Paul, after that the governor had beckoned unto him to speak, answered, Forasmuch as I know that thou hast been of many years a judge unto this nation, I do the more cheerfully answer for myself:
10Чун ҳоким ба Павлус ишора кард, ки сухан гӯяд, ӯ ба ҷавоб гуфт: «Азбаски медонам, ки ту чандин сол боз довари ин қавм ҳастй, ман кори худро дилпурона муҳофизат менамоям;
11Because that thou mayest understand, that there are yet but twelve days since I went up to Jerusalem for to worship.
11«Ту метавонӣ бифаҳмӣ, ки аз дувоздаҳ рӯз зиёд нагузаштааст, ки ман барои ибодат ба Ерусалим рафта будам;
12And they neither found me in the temple disputing with any man, neither raising up the people, neither in the synagogues, nor in the city:
12«Ба маро ҳеҷ кас надидааст, ки дар маъбад, ё дар куништҳо ва ё дар шаҳр бо касе мубоҳиса карда бошам ё ки дар байни мардум ошӯб андохта бошам;
13Neither can they prove the things whereof they now accuse me.
13«Низ он чиро, ки ҳоло бар ман даъво менамоянд, исбот карда наметавонанд;
14But this I confess unto thee, that after the way which they call heresy, so worship I the God of my fathers, believing all things which are written in the law and in the prophets:
14«Лекин инро назди ту иқрор мекунам, ки аз рӯи тарикате ки онҳо бидъат меноманд, ман дар ҳақиқат Худои падаронро ибодат менамоям, дар ҳолате ки ба ҳар чи дар Таврот ва дар суҳафи анбиё навишта шудааст, эътиқод дорам
15And have hope toward God, which they themselves also allow, that there shall be a resurrection of the dead, both of the just and unjust.
15«Ва аз Худо умед дорам, чунон ки инҳо низ интизорӣ доранд, ки ҳам барои одилон ва ҳам барои золимон эҳьёи мурдагон дар пеш аст;
16And herein do I exercise myself, to have always a conscience void to offence toward God, and toward men.
16«Бинобар ин худам низ саъю кӯшиш менамоям, ки виҷдонам наэди Худо ва одамон ҳамеша пок бошад;
17Now after many years I came to bring alms to my nation, and offerings.
17«Баъд аз чандин сол ман омадам, то ки ба халқи худ садақот биёрам ва ҳадия пешкаш бикунам,
18Whereupon certain Jews from Asia found me purified in the temple, neither with multitude, nor with tumult.
18«Ва дар ҳолате ки таҳорат ёфта будам, ва дар гирду пешам на мардуме буд, на ғавғое, маро дар маъбад чанд нафар яхудиёни вилояти Осиё диданд,
19Who ought to have been here before thee, and object, if they had ought against me.
19«Ки онҳо низ мебоист дар ин ҷо назди ту меистоданд ва, агар чизе бар зидди ман дошта бошанд, даъво мекарданд,
20Or else let these same here say, if they have found any evil doing in me, while I stood before the council,
20«Ё худи инҳо бигӯянд, ки аз ман, вақте ки назди шӯрои пирон истода будам, чй хатое дидаанд,
21Except it be for this one voice, that I cried standing among them, Touching the resurrection of the dead I am called in question by you this day.
21«Чуз он як сухан, ки дар миёни онҳо истода, бо овози баланд гуфтам, ки аз барои эҳьёи мурдагон имрӯз пеши шумо муҳокима карда мешавам».
22And when Felix heard these things, having more perfect knowledge of that way, he deferred them, and said, When Lysias the chief captain shall come down, I will know the uttermost of your matter.
22Феликс, ки аз ин тариқат ба ҳубӣ огоҳй дошт, муҳокимаро ба таъхир андохта, гуфт: «Вақте ки Лисиёси мириҳазор биёяд, кори шуморо тафтиш хоҳам кард».
23And he commanded a centurion to keep Paul, and to let him have liberty, and that he should forbid none of his acquaintance to minister or come unto him.
23Ва ба мирисад амр фармуд, ки Павлусро дар бандиҳона нигоҳ дорад, лекин ба ӯ сабукӣ диҳад ва ба ҳеҷ касе аз наздиконаш, ки барои ҳизмат ё мулоқоти ӯ меоянд, монеъ нашавад.
24And after certain days, when Felix came with his wife Drusilla, which was a Jewess, he sent for Paul, and heard him concerning the faith in Christ.
24Баъд аз чанд рӯз Феликс бо ҳамсари ҳуд Друсила, ки занаки яҳудй буд, омад ва Павлусро даъват намуда, суханони ӯро дар бораи имон ба Масеҳ гӯш кард.
25And as he reasoned of righteousness, temperance, and judgment to come, Felix trembled, and answered, Go thy way for this time; when I have a convenient season, I will call for thee.
25Аммо вақте ки ӯ дар бораи адолат, парҳезгорй ва доварии оянда сухан меронд, Феликс ба ҳарос афтода, ҷавоб дод: «Алҳол бирав, ва ҳар гоҳ фурсат ёбам, боз туро даъват хоҳам кард».
26He hoped also that money should have been given him of Paul, that he might loose him: wherefore he sent for him the oftener, and communed with him.
26Дар айни ҳол вай умедвор буд, ки Павлус ба вай пул медиҳад, то ки ӯро озод кунад; бинобар ин ӯро дам ба дам даъват намуда, бо ӯ мусоҳиба мекард.
27But after two years Porcius Festus came into Felix' room: and Felix, willing to shew the Jews a pleasure, left Paul bound.
27Лекин баъд аз гузаштани ду сол Поркиюс Фестус ба ҷои Феликс таъин шуд, ва Феликс, ки мехост яҳудиёнро хурсанд созад, Павлусро дар зиндон нигоҳ дошт.