¹Куда отиде драги твој, најлепша међу женама? Куда замаче драги твој, да га тражимо с тобом?

²Драги мој сиђе у врт свој, к лехама мирисног биља, да пасе по вртовима и да бере љиљане.

³Ја сам драгог свог, и мој је драги мој, који пасе међу љиљанима.

⁴Лепа си, драга моја, као Терса, красна си као Јерусалим, страшна као војска са заставама.

⁵Одврати очи своје од мене, јер ме распаљују. Коса ти је као стадо коза које се виде на Галаду.

⁶Зуби су ти као стадо оваца кад излазе из купала, које се све близне, а ниједне нема јалове.

⁷Јагодице су твоје између витица твојих као кришка шипка.

⁸Шездесет има царица и осамдесет иноча, и девојака без броја;

⁹Али је једна голубица моја, безазлена моја, јединица у матере своје, изабрана у родитељке своје. Видеше је девојке и назваше је блаженом; и царице и иноче хвалише је.

¹⁰Ко је она што се види као зора, лепа као месец, чиста као сунце, страшна као војска са заставама?

¹¹Сиђох у орашје да видим воће у долу, да видим цвате ли винова лоза, пупе ли шипци.

¹²Не дознах ништа, а душа ме моја посади на кола Аминадавова.

¹³Врати се, врати се Суламко, врати се, врати се, да те гледамо. Шта ћете гледати на Суламци? Као чете војничке.