1Sve ima svoje doba i svaki posao pod nebom svoje vrijeme.
1Свему има време, и сваком послу под небом има време.
2Vrijeme rađanja i vrijeme umiranja; vrijeme sađenja i vrijeme čupanja posađenog.
2Има време кад се рађа, и време кад се умире; време кад се сади, и време кад се чупа посађено;
3Vrijeme ubijanja i vrijeme liječenja; vrijeme rušenja i vrijeme građenja.
3Време кад се убија, и време кад се исцељује; време кад се разваљује, и време кад се гради.
4Vrijeme plača i vrijeme smijeha; vrijeme tugovanja i vrijeme plesanja.
4Време плачу и време смеху; време ридању и време игрању;
5Vrijeme bacanja kamenja i vrijeme sabiranja kamenja; vrijeme grljenja i vrijeme kad se ostavlja grljenje.
5Време кад се размеће камење, и време кад се скупља камење; време кад се грли, и време кад се оставља грљење;
6Vrijeme traženja i vrijeme gubljenja; vrijeme čuvanja i vrijeme odbacivanja.
6Време кад се тече, и време кад се губи; време кад се чува, и време кад се баца;
7Vrijeme deranja i vrijeme š§ijenja; vrijeme šutnje i vrijeme govorenja.
7Време кад се дере, и време кад се сашива; време кад се ћути и време кад се говори.
8Vrijeme ljubljenja i vrijeme mržnje; vrijeme rata i vrijeme mira.
8Време кад се љуби, и време кад се мрзи; време рату и време миру.
9Koja je posleniku korist od njegovih napora?
9Каква је корист ономе који ради од оног око чега се труди?
10Razmišljam o mučnoj zadaći što je Bog zadade sinovima ljudskim.
10Видео сам послове које је Бог дао синовима људским да се муче око њих.
11Sve što on čini prikladno je u svoje vrijeme; ali iako je dopustio čovjeku uvid u vjekove, čovjek ne može dokučiti djela koja Boga čini od početka do kraja.
11Све је учинио да је лепо у своје време, и савет метнуо им је у срце, али да не може човек докучити дела која Бог твори, ни почетка ни краја.
12Znam da nije druge sreće čovjeku osim da se veseli i čini dobro za svojega života.
12Дознах да нема ништа боље за њих него да се веселе и чине добро за живота свог.
13I kad čovjek jede i pije i uživa u svojem radu, i to je Božji dar.
13И кад сваки човек једе и пије и ужива добра од сваког труда свог, то је дар Божји.
14I znam da sve što Bog čini, čini za stalno. Tome se ništa dodati ne može niti mu se može oduzeti; a Bog čini tako da ga se boje.
14Дознах да шта год твори Бог оно траје довека, не може му се ништа додати нити се од тога може шта одузети; и Бог твори да би Га се бојали.
15Što biva, već bijaše, i što će biti, već je bilo; a Bog obnavlja što je prohujalo.
15Шта је било то је сада, и шта ће бити то је већ било; јер Бог повраћа шта је прошло.
16Još vidim kako pod suncem umjesto pravice vlada nepravda i umjesto pravednika zločinac.
16Још видех под сунцем где је место суда безбожност и место правде безбожност.
17Zato rekoh u sebi: "Bog će suditi i pravedniku i zločincu, jer ovdje ima vrijeme za svaku namjeru i čin."
17И рекох у срцу свом: Бог ће судити праведнику и безбожнику; јер има време свему и сваком послу.
18Još rekoh u sebi: "Ljudi se ponašaju tako da Bog može pokazati kakvi su uistinu, da su jedni drugima poput zvijeri."
18Рекох у срцу свом за синове људске да им је Бог показао да виде да су као стока.
19Jer zaista, kob ljudi i zvijeri jedna je te ista. Kako ginu oni, tako ginu i one; i dišu jednakim dahom, i čovjek ničim ne nadmašuje zvijer, jer sve je ispraznost.
19Јер шта бива синовима људским то бива и стоци, једнако им бива; како гине она тако гину и они, и сви имају исти дух; и човек ништа није бољи од стоке, јер је све таштина.
20I jedni i drugi odlaze na isto mjesto; svi su postali od praha i u prah se vraćaju.
20Све иде на једно место; све је од праха и све се враћа у прах.
21Tko zna da li dah ljudski uzlazi gore, a dah zvijeri silazi dolje k zemlji?
21Ко зна да дух синова људских иде горе, а дух стоке да иде доле под земљу?
22Uviđam da čovjeku druge sreće nema osim radosti u svome djelu, jer to je ljudska sudbina. A tko će ga dovesti do toga da dozna što će biti poslije njega?
22Зато видех да ништа нема боље човеку него да се весели оним што ради, јер му је то део; јер ко ће га довести да види шта ће бити после њега?