¹Da sang Moses og Israels barn denne sang for Herren: Jeg vil lovsynge Herren, for han er høit ophøiet; hest og mann styrtet han i havet.

¹Тада запева Мојсије и синови Израиљеви ову песму Господу, и рекоше овако: Певаћу Господу, јер се славно прослави; коња и коњика врже у море.

²Herren er min styrke og lovsang, og han blev mig til frelse; han er min Gud, og jeg vil prise ham, min fars Gud, og jeg vil ophøie ham.

²Сила је моја и песма моја Господ, који ме избави; Он је Бог мој, и славићу Га; Бога оца мог, и узвишаваћу Га.

³Herren er en stridsmann, Herren er hans navn.

³Господ је велик ратник; име му је Господ.

⁴Faraos vogner og hans hær kastet han i havet, og hans utvalgte vognkjempere druknet i det Røde Hav.

⁴Кола Фараонова и војску његову врже у море; избране војводе његове утопише се у црвеном мору.

⁵Avgrunner skjulte dem, de sank som sten i dype vann.

⁵Бездани их покрише; падоше у дубину као камен.

⁶Din høire hånd, Herre, er herliggjort i kraft, din høire hånd, Herre, knuser fiender.

⁶Десница Твоја, Господе, прослави се у сили; десница Твоја, Господе, сатре непријатеља.

⁷Og i din høihets velde slår du dine motstandere ned; du slipper din vrede løs, den fortærer dem som strå.

⁷И мноштвом величанства свог оборио си оне који усташе на те; пустио си гнев свој, и прождре их као сламу.

⁸Og ved ditt åndepust hopet vannene sig sammen, bølgene stod som voller, dype vann stivnet i havets hjerte.

⁸Од даха ноздрва Твојих сабра се вода; стаде у гомилу вода која тече; стинуше се вали усред мора.

⁹Fienden sa: Jeg vil forfølge dem, jeg vil innhente dem, jeg vil dele ut hærfang, jeg vil mette min sjel med dem; jeg vil dra mitt sverd, min hånd skal utrydde dem.

⁹Непријатељ рече: Тераћу, стигнућу, делићу плен; наситиће их се душа моја, извући ћу мач свој, истребиће их рука моја.

¹⁰Du blåste med din ånde, havet skjulte dem; de sank som bly i de veldige vann.

¹⁰Ти дуну ветром својим, и море их покри, и утонуше као олово у дубокој води.

¹¹Herre, hvem er som du blandt gudene? Hvem er som du herliggjort i hellighet, forferdelig å love, underfull i gjerning?

¹¹Ко је као Ти међу силнима. Господе? Ко је као Ти славан у светости, страшан у хвали, и да чини чудеса?

¹²Du rakte ut din høire hånd, jorden slukte dem.

¹²Ти пружи десницу своју, и прождре их земља.

¹³Du fører ved din miskunnhet det folk som du forløste; du leder dem ved din kraft til din hellige bolig.

¹³Водиш милошћу својом народ, који си искупио, водиш крепошћу својом у стан светости своје.

¹⁴Folkene hører det, de skjelver; angst griper dem som bor i Filisterland.

¹⁴Чуће народи, и задрхтаће; мука ће спопасти оне који живе у земљи филистејској.

¹⁵Da forferdes Edoms stammefyrster, redsel griper Moabs høvdinger, alle Kana'ans innbyggere forgår av angst.

¹⁵Тада ће се препасти старешине едомске, јунаке моавске спопашће дрхат, уплашиће се сви који живе у хананској.

¹⁶Forferdelse og redsel faller over dem, ved din arms velde blir de målløse som sten, mens ditt folk drar frem, Herre, mens det folk drar frem som du har vunnet dig.

¹⁶Спопашће их страх и трепет; од величине руке Твоје замукнуће као камен, докле не прође народ Твој, Господе, докле не прође народ који си задобио.

¹⁷Du fører dem inn og planter dem på din arvs berg, det sted du har skapt dig til bolig, Herre, den helligdom, Herre, som dine hender har grunnlagt.

¹⁷Одвешћеш их и посадићеш их на гори наследства свог, на месту које си себи за стан спремио, Господе, у светињи, Господе, коју су Твоје руке утврдиле.

¹⁸Herren skal være konge i all evighet.

¹⁸Господ ће царовати довека.

¹⁹For da Faraos hester med hans vogner og menn for ut i havet, da lot Herren havets vann vende tilbake over dem, mens Israels barn gikk på det tørre midt igjennem havet.

¹⁹Јер уђоше коњи Фараонови с колима његовим и с коњицима његовим у море, и Господ поврати на њих воду морску; а синови Израиљеви пређоше сувим посред мора.

²⁰Og profetinnen Mirjam, Arons søster, tok en tromme i sin hånd, og alle kvinnene gikk efter henne med trommer og dans.

²⁰И Марија пророчица, сестра Аронова, узе бубањ у руку своју; а за њом изиђоше све жене с бубњевима и свиралама.

²¹Og Mirjam sang fore: Lovsyng Herren, for han er høit ophøiet; hest og mann styrtet han i havet.

²¹И отпеваше им Марија: Певајте Господу, јер се славно прослави; коња и коњика врже у море.

²²Så lot Moses Israel bryte op fra det Røde Hav, og de drog ut i ørkenen Sur; og tre dager drog de frem i ørkenen uten å finne vann.

²²Потом крену Мојсије синове Израиљеве од Мора Црвеног, и пођоше у пустињу Сур; и три дана ишавши по пустињи не нађоше воду.

²³Så kom de til Mara; men de kunde ikke drikke vannet i Mara fordi det var beskt; derfor blev stedet kalt Mara*. / {* beskhet.}

²³Оданде дођоше у Меру, али не могоше пити воду у Мери, јер беше горка; отуда се прозва место Мера.

²⁴Da knurret folket mot Moses og sa: Hvad skal vi drikke?

²⁴Тада стаде народ викати на Мојсија говорећи: Шта ћемо пити?

²⁵Og han ropte til Herren, og Herren viste ham et tre; det kastet han i vannet, og vannet blev godt. Der satte han dem lov og rett, og der prøvde han dem;

²⁵И Мојсије завапи ка Господу, а Господ му показа дрво, те га метну у воду, и вода поста слатка. Онде му даде уредбу и закон, и онде га окуша.

²⁶og han sa: Dersom du hører på Herren din Guds røst, og gjør det som er rett i hans øine, og gir akt på hans bud, og holder alle hans forskrifter, da vil jeg ikke legge på dig nogen av de sykdommer som jeg la på egypterne; for jeg er Herren, din læge.

²⁶И рече: Ако добро узаслушаш глас Господа Бога свог, и учиниш што је право у очима Његовим, и ако пригнеш ухо к заповестима Његовим и сачуваш све уредбе Његове, ниједну болест коју сам пустио на Мисир нећу пустити на тебе; јер сам ја Господ, лекар твој.

²⁷Så kom de til Elim; der var tolv vannkilder og sytti palmetrær; og de slo leir der ved vannet.

²⁷И дођоше у Елим, где беше дванаест извора и седамдесет палми; и онде стадоше у логор код воде.