¹Derfor, hellige brødre, I som har fått del i et himmelsk kall, gi akt på den apostel og yppersteprest som vi bekjenner, Jesus,

¹Зато, браћо света, заједничари звања небеског, познајте посланика и владику, ког ми признајемо, Исуса Христа,

²han som var tro mot den som gjorde ham dertil, likesom og Moses var i hele hans hus.

²Који је веран Ономе који га створи, као и Мојсије у свему дому његовом.

³For denne er aktet så meget større ære verd enn Moses, som den som har gjort huset, har større ære enn huset selv.

³Јер Овај поста толико достојан веће части од Мојсија, колико већу од дома част има онај који га је начинио.

⁴Hvert hus blir jo gjort av nogen; men den som har gjort alt, er Gud;

⁴Јер сваки дом треба неко да начини; а ко је све створио оно је Бог.

⁵og Moses var vel tro i hele hans hus som tjener til å vidne om det som skulde tales,

⁵И Мојсије дакле беше веран у свему дому његовом, као слуга, за сведочанство оног што је требало да се говори.

⁶men Kristus som Sønn over hans hus, og hans hus er vi, såfremt vi holder vår frimodighet og det håp som vi roser oss av, fast inntil enden.

⁶Али је Христос као син у дому свом: ког смо дом ми, ако слободу и славу наде до краја тврдо одржимо.

⁷Derfor, som den Hellige Ånd sier: Idag, om I hører hans røst,

⁷Зато, као што говори Дух Свети: Данас ако глас Његов чујете,

⁸da forherd ikke eders hjerter som ved forbitrelsen, på fristelsesdagen i ørkenen,

⁸Не будите дрвенастих срца, као кад се прогневисте у дане напасти у пустињи,

⁹hvor eders fedre fristet mig ved å sette mig på prøve, enda de så mine gjerninger i firti år;

⁹Где ме искушаше очеви ваши, искушаше ме, и гледаше дела моја четрдесет година.

¹⁰derfor harmedes jeg på denne slekt og sa: De farer alltid vill i hjertet; men de kjente ikke mine veier,

¹⁰Тога ради расрдих се на тај род, и рекох: Једнако се мету у срцима, али они не познаше путеве моје;

¹¹så jeg svor i min vrede: Sannelig, de skal ikke komme inn til min hvile!

¹¹Зато се заклех у гневу свом да неће ући у покој мој.

¹²Se til, brødre, at det ikke i nogen av eder er et ondt, vantro hjerte, så han faller fra den levende Gud;

¹²Гледајте, браћо, да не буде кад у коме од вас зло срце неверства да одступи од Бога Живога;

¹³men forman hverandre hver dag, så lenge det heter idag, forat ikke nogen av eder skal forherdes ved syndens svik;

¹³Него се утешавајте сваки дан, докле се данас говори, да који од вас не одрвени од преваре греховне;

¹⁴for vi har fått del med Kristus, såfremt vi holder vår første fulle visshet fast inntil enden.

¹⁴Јер постадосмо заједничари Христу, само ако како смо почели у Њему бити до краја тврдо одржимо;

¹⁵Når det sies: Idag, om I hører hans røst, da forherd ikke eders hjerter som ved forbitrelsen,

¹⁵Докле се говори: Данас, ако глас Његов чујете, не будите дрвенастих срца, као кад се прогневисте.

¹⁶hvem var det da vel som hørte den og dog forbitret ham? var det ikke alle de som gikk ut av Egypten ved Moses?

¹⁶Јер неки чувши прогневише се, али не сви који изиђоше из Мисира с Мојсијем.

¹⁷Og hvem var det han harmedes på i firti år? var det ikke på dem som hadde syndet, så deres kropper falt i ørkenen?

¹⁷А на које мрзи четрдесет година? Није ли на оне који сагрешише, који оставише кости у пустињи?

¹⁸Og om hvem var det han svor at de ikke skulde komme inn til hans hvile, uten om dem som ikke hadde villet tro?

¹⁸А којима се закле да неће ући у покој Његов, него онима који не хтеше да верују?

¹⁹Så ser vi da at det var for vantros skyld de ikke kunde komme inn.

¹⁹И видимо да не могоше ући за неверство.