1På den dag skal denne sang synges i Juda land: En sterk by har vi, frelse setter han til mur og vern.
1Тада ће се певати ова песма у земљи Јудиној: Имамо тврд град; зидови су и опкоп спасење.
2Lat op portene, så et rettferdig folk kan gå inn, et folk som holder fast ved sin troskap.
2Отворите врата да уђе народ праведни, који држи веру.
3Den som har et grunnfestet sinn, ham lar du alltid ha fred, for til dig setter han sin lit.
3Ко се Тебе држи, чуваш га једнако у миру, јер се у Тебе узда.
4Sett eders lit til Herren til alle tider! For i Herren, Israels Gud, har vi en evig klippe.
4Уздајте се у Господа довека, јер је Господ Господ Вечна стена.
5For han har nedbøiet dem som bodde i det høie, den kneisende stad; han støtte den ned, ja støtte den ned til jorden, slo den ned i støvet.
5Јер понижује оне који наставају на висини, град високи обара, обара га на земљу, обраћа га у прах.
6Den blev trådt under føtter, under de elendiges føtter, de ringes steg.
6Те га гази нога, ноге убогих, стопала невољних.
7Den rettferdiges sti er jevn; du jevner den rettferdiges vei.
7Пут је праведнику прав, Ти равниш стазу праведноме.
8På dine dommers vei, Herre, ventet vi dig også; til ditt navn og ditt minne stod vår sjels attrå.
8И на путу судова Твојих, Господе, чекамо Те; Твоје име и Твој спомен жуди душа.
9Med min sjel lengtes jeg efter dig om natten, og med min ånd søkte jeg dig. For så snart dine dommer rammer jorden, lærer jordboerne rettferdighet.
9Душом својом жудим Тебе ноћу, и духом својим што је у мени тражим Те јутром; јер кад су судови Твоји на земљи, уче се правди који живе у васиљеној.
10Dersom den ugudelige får nåde, så lærer han ikke rettferdighet; i rettvishets land gjør han urett, og han ser ikke Herrens høihet.
10Ако се и помилује безбожник, не учи се правди, у земљи најправеднијој чини безакоње и не гледа на величанство Господње.
11Herre! Høit opløftet var din hånd, men de så det ikke; de fikk se din nidkjærhet for folket og blev til skamme; ja, ild fortærte dine fiender.
11Господе! Рука је Твоја високо подигнута, а они не виде; видеће и посрамиће се од ревности за народ, и огањ ће прождрети непријатеље Твоје.
12Herre! Du skal hjelpe oss til fred; for alt det vi har gjort, har du utrettet for oss.
12Господе! Нама ћеш дати мир, јер сва дела наша Ти си нам учинио.
13Herre vår Gud! Andre herrer enn du har hersket over oss; ved dig alene priser vi ditt navn.
13Господе Боже наш, господарише над нама господари други осим Тебе, али само Тобом помињемо име Твоје.
14Døde blir ikke levende, dødninger står ikke op*; derfor hjemsøker og ødelegger du dem og gjør hvert minne om dem til intet. / {* nemlig til dette liv. 5MO 32, 26. JBS 18, 17. SLM 9, 7; 88, 11 fg. OSP 10, 7.}
14Помреше, неће оживети, мртви будући неће устати, јер си их Ти походио и истребио, затро сваки спомен њихов.
15Du øker folket, Herre! Du øker folket og viser din herlighet; du flytter alle landets grenser langt ut.
15Господе, умножио си народ, умножио си народ и прославио си се, али си их загнао на све крајеве земаљске.
16Herre! I nøden søkte de dig; de opsendte stille bønner da din tukt kom over dem.
16Господе, у невољи тражише Те, и зваше покорну молитву кад си их карао.
17Likesom en fruktsommelig kvinne vrir sig og skriker i sine veer når hun skal føde, således gikk det oss for din vredes skyld, Herre!
17Као трудна жена кад хоће да се породи па се мучи и виче од бола, такви бејасмо ми пред Тобом, Господе!
18Vi var fruktsommelige, vi vred oss; men da vi fødte, var det bare vind; frelse gav vi ikke landet, og ingen blev født til å bo på jorden.
18Затруднесмо, мучисмо се да родимо, и као да родисмо ветар, никако не помогосмо земљи, нити падоше који живе у васиљеној.
19Dine døde skal bli levende, mine lik skal opstå; våkn op og juble, I som bor i støvet! For dugg over grønne urter er din dugg, og jorden gir dødninger tilbake til livet.
19Оживеће мртви твоји, и моје ће мртво тело устати. Пробудите се, и певајте који станујете у праху; јер је Твоја роса роса на трави, и земља ће изметнути мртваце.
20Gå, mitt folk, gå inn i dine kammer og lukk dørene efter dig! Skjul dig et lite øieblikk, inntil vreden går over!
20Хајде народе мој, уђи у клети своје, и закључај врата своја за собом, прикриј се зачас, докле прође гнев.
21For se, Herren går ut fra sitt sted for å hjemsøke jordboerne for deres misgjerning, og jorden skal la det blod som er utøst på den, komme for dagen og ikke mere dekke sine drepte.
21Јер, гле, Господ излази из места свог да походи становнике земаљске за безакоње њихово, и земља ће открити крв своју нити ће више покривати побијене своје.