1Dengang sang Debora og Barak Abinoams sønn, denne sang:
1И у тај дан пева Девора и Варак син Авинејемов говорећи:
2Lov Herren, fordi fyrstene i Israel gikk først i striden fordi folket møtte villig frem!
2Благосиљајте Господа што учини освету у Израиљу и што народ драговољно приста.
3Hør, I konger! Lytt til, I høvdinger! Jeg - jeg vil synge om Herren; jeg vil lovsynge Herren, Israels Gud.
3Чујте цареви, слушајте кнезови; ја, ја ћу Господу певати, попеваћу Господу Богу Израиљевом.
4Herre, da du gikk ut fra Se'ir, da du skred frem fra Edoms mark, da bevet jorden, himlene dryppet, skyene dryppet av vann.
4Господе! Кад си силазио са Сира, кад си ишао из поља едомског, земља се тресаше, и небеса капаху, облаци капаху водом.
5Fjellene skalv for Herrens åsyn, Sinai der borte skalv for Herrens, Israels Guds åsyn.
5Брда се растапаху пред Господом; тај Синај пред Господом Богом Израиљевим.
6I Samgars, Anats sønns dager, i Jaels dager var stiene øde, de veifarende gikk på krokete stier.
6За времена Самегара сина Анатовог, за времена Јаиљиног неста путева, и који иђаху стазама, иђаху кривим путевима.
7Det fantes ingen fører i Israel, nei, ingen før jeg, Debora, stod frem, før jeg stod frem, en mor i Israel.
7Неста села у Израиљу, неста их, докле не настах ја, Девора, докле не настах мајка Израиљу.
8De valgte nye guder, da var der kamp ved portene; ei såes skjold, ei heller spyd blandt firti tusen i Israel.
8Он изабра нове богове, тада рат беше на вратима; виђаше ли се штит или копље међу четрдесет хиљада у Израиљу?
9Mitt hjerte slår for Israels høvdinger og for dem som villig møtte frem blandt folket. Pris Herren!
9Срце се моје привило к управитељима Израиљевим, који драговољно присташе између народа. Благосиљајте Господа.
10Syng, I som rider på lyse aseninner, I som sitter på eders tepper, og I som vandrer på veien!
10Који јашете на белим магарицама, који седите у суду и који ходите по путевима, приповедајте.
11Bueskytternes røst lyder ved brønnene; der priser de Herrens rettferdige verk, hans styrelses rettferdige verk i Israel. Dengang steg de ned til portene, Herrens folk.
11Престала је праска стрељачка на местима где се вода црпе; онде нека приповедају правду Господњу, правду к селима његовим у Израиљу; тада ће народ Господњи силазити на врата.
12Våkn op, våkn op, Debora, våkn op, våkn op, stem i en sang! Stå op, Barak, og før dine fanger i fangenskap, du Abinoams sønn!
12Устани, устани, Деворо; устани, устани, запевај песму; устани, Вараче, води у ропство робље своје, сине Авинејемов.
13Dengang lød det: Stig ned, du lille flokk, stig ned til heltene, du folk! Herre, stig ned og strid for mig blandt kjempene!
13Сада ће потлачени овладати силнима из народа; Господ ми даде да владам силнима.
14Av Efra'im steg de ned, de som har sin rot på Amaleks fjell; efter dig kom Benjamin blandt dine folk; av Makir steg høvdinger ned, og av Sebulon de som drar frem med hærførerstav,
14Из Јефрема изиђе корен њихов на Амалике; за тобом беше Венијамин с народом твојим; од Махира изиђоше који постављају законе, а од Завулона писари.
15og fyrster i Issakar med Debora, og som Issakar, så Barak; i dalen styrter de avsted i hans følge. Ved Rubens bekker holdtes store rådslagninger.
15И кнезови Исахарови бише с Девором, Исахар као и Варак би послан у долину с људима које вођаше. У делу Рувимовом беху људи високих мисли.
16Hvorfor blev du sittende mellem fehegnene og hørte på hyrdefløitene? Ved Rubens bekker holdtes store rådslagninger.
16Што си седео међу торовима слушајући како блеје стада? У делу Рувимовом беху људи високих мисли.
17Gilead - hinsides Jordan blev han i ro, og Dan - hvorfor dvelte han ved skibene? Aser blev sittende ved havets bredd, og ved sine bukter blev han i ro.
17Галад оста с оне стране Јордана; а Дан што се забави код лађа; Асир зашто седе на брегу морском и у кршевима својим оста?
18Sebulon er et folk som ringeakter sitt liv inntil døden, likeså Naftali på sine fjell.
18Завулон је народ који даде душу своју на смрт, тако и Нефталим, на високом пољу.
19Konger kom, de stred, dengang stred Kana'ans konger ved Ta'anak, ved Megiddos vann; hærfang av sølv fikk de ikke.
19Дођоше цареви, бише се; бише се цареви ханански у Танаху на води мегидској; али ни мрве сребра не добише.
20Fra himmelen stred de, stjernene fra sine baner, de stred mot Sisera.
20С неба се војева, звезде с места својих војеваше на Сисару.
21Kisons bekk rev dem bort, den eldgamle bekk, Kisons bekk. Skrid frem, min sjel, med kraft!
21Поток Кисон однесе их, поток Кадимин, поток Кисон; погазила си, душо моја, снажно.
22Da trampet hestenes hover under kjempenes jagende, jagende fart.
22Тада изотпадаше коњима копита од терања јунака њихових.
23Forbann Meros, sa Herrens engel, forbann, forbann dets folk, fordi de ikke kom Herren til hjelp, Herren til hjelp blandt kjempene.
23Проклињите Мироз, рече анђео Господњи, проклињите становнике његове; јер не дођоше у помоћ Господу, у помоћ Господу с јунацима.
24Priset fremfor kvinner være Jael, kenitten Hebers hustru! Fremfor kvinner i telt være hun priset!
24Да је благословена мимо жене Јаиља жена Евера Кенејина; мимо жене у шаторима да је благословена.
25Vann bad han om, melk gav hun ham; i prektig skål bar hun frem fløte.
25Заиска воде, млека му даде, у господској здели донесе му павлаку.
26Sin hånd rekker hun ut efter teltpluggen og sin høire hånd efter arbeidshammeren; hun slår Sisera med hammeren, knuser hans hode, sønderslår og gjennemborer hans tinning.
26Левом руком маши се за колац а десном за маљ ковачки, и удари Сисару, размрска му главу; прободе и проби му слепе очи.
27For hennes føtter seg han ned, falt han, lå han; for hennes føtter seg han ned, falt han; der han seg ned, der lå han fellet.
27Међу ноге њене сави се, паде, леже, међу ноге њене сави се, паде где се сави, онде паде мртав.
28Gjennem vinduet skuer hun og roper, Siseras mor, ut gjennem gitteret: Hvorfor venter hans vogn med å komme? Hvorfor dveler hans traveres skritt?
28С прозора гледаше мајка Сисарина, и кроз решетку викаше: Што се тако дуго не враћају кола његова? Што се тако полако мичу точкови кола његових?
29De klokeste av hennes fruer svarer henne, og selv gir hun sig svar på sine ord:
29Најмудрије између дворкиња њених одговараху јој, а и сама одговараше себи:
30Til visse finner de hærfang og skifter: En kvinne, to kvinner til manns, hærfang av farvede klær for Sisera, hærfang av farvede klær, utsydde klær, én farvet klædning, to utsydde halsduker for hver av de hærtatte kvinner!
30Нису ли нашли? Не деле ли плен? По једну девојку, по две девојке на сваког. Плен шарен Сисари, плен шарен, везен; шарен, везен с обе стране, око врата онима који запенише.
31Måtte alle dine fiender omkomme således, Herre, og de som elsker ham, være som solen når den går frem i sin kraft! - Og landet hadde ro i firti år.
31Тако да изгину сви непријатељи Твоји, Господе; а који те љубе да буду као сунце кад излази у сили својој. И земља би мирна четрдесет година.