¹Ve blodstaden, helt igjennem full av løgn og vold! Aldri holder den op å røve.

¹Тешко граду крвничком, сав је пун лажи и отимања, грабеж не избива из њега.

²Smellende svepe og durende hjul og jagende hest og hoppende vogn,

²Пуцају бичеви, и точкови праште, и коњи топоћу, и кола скачу.

³fremstormende rytter og luende sverd og lynende spyd og drepte i mengde og dynger av lik! Det er ingen ende på døde kropper, en snubler over deres døde kropper,

³Коњаници поскакују, и мачеви се сјају, и копља севају, и мноштво је побијених и сила мртвих телеса, нема броја мртвацима, и пада се преко мртваца.

⁴til gjengjeld for den mangfoldige utukt som hun drev, hun den fagre og trollkyndige skjøge, som solgte folkeslag ved sin utukt og hele slekter ved sine trolldomskunster.

⁴За мноштво курварства љупке курве, веште бајачице, која продаје народе својим курвањем и племена врачањем својим.

⁵Se, jeg kommer over dig, sier Herren, hærskarenes Gud, og jeg vil dra din kjortelfald op over ditt ansikt, og jeg vil la folkeslag se din blusel og riker din skam,

⁵Ево ме на те, говори Господ над војскама, и узгрнућу ти скуте твоје на лице, и показаћу народима голотињу твоју и царствима срамоту твоју.

⁶og jeg vil kaste skarn på dig og føre vanære over dig og gjøre dig til et skuespill.

⁶И бацићу на тебе гадове и наружићу те, и начинићу од тебе углед.

⁷Og det skal skje at hver den som ser dig, skal fly bort fra dig og si: Ødelagt er Ninive! Hvem vil ha medynk med det? Hvor skal jeg søke efter trøstere for dig?

⁷И ко те год види, бежаће од тебе, и говориће: Опусте Ниневија; ко ће је жалити? Где ћу тражити оне који би те тешили?

⁸Mon du er bedre enn No-Amon*, som tronte mellem Nilens strømmer med vann rundt omkring sig, som hadde hav til vern og hav til mur? / {* Teben i Egypten.}

⁸Јеси ли боља од Но-Амона, који лежаше међу рекама, опточен водом, коме предња кула беше море и зидови му беху море?

⁹Etiopere i mengde og egyptere uten tall, puteere og libyere var dets hjelp.

⁹Јачина му беше хуска земља и Мисир и народи без броја; Футеји и Ливеји беху ти помоћници.

¹⁰Også det måtte gå i landflyktighet som fange, også dets små barn blev knust på alle gatehjørner, og om dets ærede menn blev det kastet lodd, og alle dets stormenn blev bundet med lenker.

¹⁰И он би пресељен, отиде у ропство, и деца његова бише размрскана по угловима свих улица; и за главаре његове бацаше жреб, и сви властељи његови бише оковани у пута.

¹¹Også du skal bli drukken og sanseløs; også du skal søke et vern imot fienden.

¹¹И ти ћеш се опити и крићеш се, и ти ћеш тражити заклон од непријатеља.

¹²Alle dine festninger er som fikentrær med tidlig moden frukt; rystes de, så faller fikenene i munnen på den som vil ete dem.

¹²Сви ће градови твоји бити као смокве с раним родом; кад се тресну, падају у уста ономе ко хоће да једе.

¹³Se, det krigsfolk du har hos dig, er som kvinnfolk; ditt lands porter står vidt åpne for dine fiender; ilden har fortært dine bommer.

¹³Ето, народ су ти жене усред тебе; непријатељима ће твојим бити широм отворена врата од земље твоје, огањ ће прождрети преворнице твоје.

¹⁴Øs vann til å ha mens du er kringsatt, gjør dine festninger sterke, gå ut i dyndet og stamp i leret, sett teglovnene i stand!

¹⁴Нахватај себи воде за опсаду, утврди ограде своје; уђи у као и угази блато, оправи пећ за опеке.

¹⁵Der skal ilden fortære dig, sverdet utrydde dig, fortære dig som slikkerne*; du kan gjerne være så tallrik som slikkerne, så tallrik som gresshoppene! / {* JOE 1, 4.}

¹⁵Онде ће те прождрети огањ, мач ће те исећи, изјешће те као хрушт; нека вас је много као хруштева, нека вас је много као скакаваца.

¹⁶Dine kremmere er flere enn himmelens stjerner; slikkerne bredte ut sine vinger og fløi bort.

¹⁶Имаш трговаца више него што је звезда на небу; хруштеви падоше, па одлетеше.

¹⁷Dine fyrster er som gresshopper, og dine høvdinger ligner en gresshoppesverm som slår sig ned på murene på en kold dag; solen går op, og de flyver bort, og ingen vet hvor det blir av dem.

¹⁷Главари су твоји као скакавци и војводе твоје као велики скакавци, који падају по плотовима кад је студено, а кад сунце гране, одлећу, и место им се не познаје где беху.

¹⁸Dine hyrder slumrer, Assurs konge! Dine gjæve menn ligger i ro; ditt folk er spredt på fjellene, og det er ingen som samler det.

¹⁸Задремаше твоји пастири, царе асирски, полегаше јунаци твоји, народ се твој распрша по горама, и нема никога да их збере.

¹⁹Det er ingen lindring for din skade, ulægelig er ditt sår. Alle som hører tidenden om dig, klapper i hendene over dig; for hvem gikk ikke din ondskap uavlatelig ut over?

¹⁹Нема лека полому твом, љута је рана твоја; ко год чује глас о теби, пљескаће рукама над тобом, јер кога није стизала злоћа твоја једнако?