1En sang ved festreisene. Herre, gi David lønn for hans møie,
1Опомени се, Господе, Давида и све смерности његове,
2han som tilsvor Herren, gav Jakobs Veldige det løfte:
2Како се кунуо Господу, и заветовао Богу Јаковљевом:
3Jeg vil ikke gå inn i mitt huses telt, jeg vil ikke stige op på min sengs leie,
3"Нећу ући у шатор дома свог, нити ћу лећи на постељу одра свог;
4jeg vil ikke unne mine øine søvn, mine øielokk slummer,
4Нећу дати сна очима својим, ни веђама својим дрема;
5før jeg finner et sted for Herren, en bolig for Jakobs Veldige!
5Док не нађем места Господу, стана Богу Јаковљевом."
6Se, vi hørte om den* i Efrata**, vi fant den i skogsbygden***. / {* d.e. paktens ark.} / {** 1MO 35, 19.} / {*** Kirjat-Jearim.}
6Ево, чусмо да је у Јефремовој земљи, нађосмо Га на пољима киријат-јаримским.
7Vi vil komme til hans bolig, vi vil tilbede for hans føtters skammel.
7Уђимо у стан Његов, поклонимо се подножју ногу Његових.
8Reis dig, Herre, og kom til ditt hvilested, du og din styrkes ark!
8Стани, Господе, на почивалишту свом, Ти и ковчег силе Твоје.
9La dine prester klæ sig i rettferd og dine fromme rope med fryd!
9Свештеници Твоји нек се обуку у правду, и свеци Твоји нек се радују.
10For Davids, din tjeners skyld vise du ikke din salvedes åsyn tilbake!
10Ради Давида, слуге свог, немој одвратити лица од помазаника свог.
11Herren har svoret David en sann ed, som han ikke vil gå fra: Av ditt livs frukt vil jeg sette konger på din trone;
11Закле се Господ Давиду у истини, од које неће одступити; од порода твог посадићу на престолу твом.
12dersom dine barn holder min pakt og mine vidnesbyrd, som jeg vil lære dem, da skal også deres barn for all tid sitte på dine trone.
12Ако синови твоји ушчувају завет мој и откривења моја којима ћу их научити, онда ће и синови њихови довека седети на престолу свом.
13For Herren har utkåret Sion, han har attrådd det til sin bolig:
13Јер је изабрао Господ Сион, и омиле Му живети на њему.
14Dette er mitt hvilested til evig tid; her vil jeg bo, fordi jeg har attrådd det.
14Ово је почивалиште моје увек, овде ћу се населити; јер ми је омилело.
15Dets mat vil jeg velsigne, dets fattige vil jeg mette med brød,
15Храну ћу његову благословити, ниште његове наситићу хлеба.
16og dets prester vil jeg klæ med fryd.
16Свештенике ћу његове обући у спасење, и свети ће се његови радовати.
17Der vil jeg la et horn vokse op for David, gjøre i stand en lampe for min salvede.
17Ту ћу учинити да узрасте рог Давиду, поставићу видело помазанику свом.
18Hans fiender vil jeg klæ i skam, men på ham skal hans krone stråle.
18Непријатеље ћу његове обући у срамоту; а на њему ће цветати венац његов.