¹Jeg sier sannhet i Kristus, jeg lyver ikke, min samvittighet vidner med mig i den Hellige Ånd,

¹Истину говорим тако ми Христа, не лажем, то ми сведочи савест моја Духом Светим:

²at jeg har en stor sorg og en uavlatelig gremmelse i mitt hjerte.

²Да ми је врло жао и срце ме моје боли без престанка;

³For jeg vilde ønske at jeg selv var forbannet bort fra Kristus for mine brødre, mine frender efter kjødet,

³Јер бих желео да ја сам будем одлучен од Христа за браћу своју која су ми род по телу,

⁴de som er israelitter, de som barnekåret og herligheten og paktene og lovgivningen og gudstjenesten og løftene tilhører,

⁴Која су Израиљци, којих је посинаштво и слава, и завет и закон, и богомољство, и обећања;

⁵de som fedrene tilhører, og som Kristus er kommet fra efter kjødet, han som er Gud over alle ting, velsignet i evighet. Amen.

⁵Којих су и оци, и од којих је Христос по телу, који је над свима, Бог благословен ва век. Амин.

⁶Dog ikke som om Guds ord har slått feil. For ikke alle som er av Israels ætt, er derfor Israel;

⁶А није могуће да реч Божија прође: јер нису сви Израиљци који су од Израиља;

⁷heller ikke er alle, fordi de er Abrahams ætt, derfor hans barn; men: I Isak skal det nevnes dig en ætt,

⁷Нити су сви деца који су семе Авраамово, него у Исаку, рече, назваће ти се семе.

⁸det er: ikke kjødets barn er Guds barn, men løftets barn regnes til ætten;

⁸То јест, нису оно деца Божија што су по телу деца, него деца обећања примају се за семе.

⁹for et løftes ord er dette: Ved denne tid vil jeg komme, og da skal Sara ha en sønn.

⁹Јер је ово реч обећања: У ово време доћи ћу и у Саре ће бити син.

¹⁰Og ikke bare dette; men så var det også med Rebekka, hun som var fruktsommelig ved én, Isak, vår far.

¹⁰Не само, пак, она него и Ревека, кад затрудне од самог Исака, оца нашег.

¹¹For da de ennu var ufødte og ennu ikke hadde gjort hverken godt eller ondt - forat Guds råd efter hans utvelgelse skulde stå ved makt, ikke ved gjerninger, men ved ham som kaller -

¹¹Јер још док се деца не беху родила, ни учинила добра ни зла, да остане Божија наредба по избору,

¹²da blev det sagt til henne: Den eldste skal tjene den yngste;

¹²Не за дела, него Оног ради који позива рече јој се: Већи ће служити мањем,

¹³som skrevet er: Jakob elsket jeg, men Esau hatet jeg.

¹³Као што стоји написано: Јаков ми омиле, а на Исава омрзох.

¹⁴Hvad skal vi da si? er der vel urettferdighet hos Gud? Langt derifra!

¹⁴Шта ћемо, дакле, на то рећи? Еда ли је неправда у Бога? Боже сачувај!

¹⁵for til Moses sier han: Jeg vil miskunne mig over den som jeg miskunner mig over, og ynkes over den som Jeg ynkes over.

¹⁵Јер Мојсију говори: Кога ћу помиловати, помиловаћу, и на кога ћу се смиловати, смиловаћу се.

¹⁶Så står det da ikke til den som vil, heller ikke til den som løper, men til Gud, som gjør miskunnhet.

¹⁶Тако, дакле, нити стоји до оног који хоће, ни до оног који трчи, него до Бога који помилује.

¹⁷For Skriften sier til Farao: Just til dette opreiste jeg dig at jeg kunde vise min makt på dig, og at mitt navn kunde bli kunngjort over all jorden.

¹⁷Јер писмо говори Фараону: Зато те исто подигох да на теби покажем силу своју, и да се разгласи име моје по свој земљи.

¹⁸Altså: hvem han vil, den miskunner han sig over; og hvem han vil, den forherder han.

¹⁸Тако, дакле, кога хоће милује, а кога хоће отврдоглави.

¹⁹Du vil da si til mig: Hvad har han da ennu å klage over? for hvem står vel hans vilje imot?

¹⁹Рећи ћеш ми: Зашто нас још криви? Јер ко се може супротити вољи Његовој?

²⁰Men hvem er da du, menneske, som tar til gjenmæle mot Gud? Vil da verket si til virkeren: Hvorfor gjorde du mig slik?

²⁰А ко си ти, о човече! Да противно одговараш Богу? Еда ли рукотворина говори мастору свом: Зашто си ме тако начинио?

²¹Eller har ikke pottemakeren makt over leret, så han av samme deig kan arbeide det ene kar til ære, det andre til vanære?

²¹Или зар лончар нема власти над калом да од једне гуке начини један суд за част а други за срамоту?

²²Men om nu Gud, skjønt han vilde vise sin vrede og kunngjøre sin makt, dog i stort langmod tålte vredens kar, som var dannet til undergang,

²²А кад хтеде Бог да покаже гнев свој и да објави силу своју, поднесе с великим трпљењем судове гнева који су приправљени за погибао.

²³så han også kunde kunngjøre sin herlighets rikdom over miskunnhetens kar, som han forut hadde beredt til herlighet?

²³И да покаже богатство славе своје на судима милости које приправи за славу;

²⁴Og til å bli slike kalte han også oss, ikke bare av jøder, men også av hedninger,

²⁴Које нас и дозва не само од Јевреја него и од незнабожаца,

²⁵som han også sier hos Hoseas: Det som ikke er mitt folk, vil jeg kalle mitt folk, og henne som ikke er elsket, vil jeg kalle min elskede,

²⁵Као што и у Јосији говори: Назваћу народ својим који није мој народ, и нељубазницу љубазницом.

²⁶og det skal skje: På det sted hvor det blev sagt til dem: I er ikke mitt folk, der skal de kalles den levende Guds barn.

²⁶И биће на месту, где им се рече: Ви нисте мој народ; тамо ће се назвати синови Бога Живога.

²⁷Og Esaias roper ut over Israel: Om tallet på Israels barn er som havets sand, så skal bare levningen bli frelst;

²⁷А Исаија виче за Израиља: Ако буде број синова Израиљевих као песак морски, остатак ће се спасти.

²⁸for sitt ord skal Herren utføre og hastig fullbyrde på jorden.

²⁸Јер ће Он извршити реч своју, и наскоро ће извршити по правди, да, испуниће Господ наскоро реч своју на земљи.

²⁹Og som Esaias forut har sagt: Hadde ikke den Herre Sebaot levnet oss en sæd, så var vi blitt som Sodoma og gjort like med Gomorra.

²⁹И као што прорече Исаија: Да нам није Господ Саваот оставио семена, онда бисмо били као Содом и Гомор.

³⁰Hvad skal vi da si? At hedninger som ikke søkte rettferdighet, de vant rettferdighet, men det var rettferdigheten av tro;

³⁰Шта ћемо, дакле, рећи? Да незнабошци који не тражише правде докучише правду, али правду од вере.

³¹Israel derimot, som søkte rettferdighetens lov, de vant ikke frem til denne lov.

³¹А Израиљ тражећи закон правде не докучи закон правде.

³²Hvorfor det? Fordi de ikke søkte den ved tro, men ved gjerninger; for de støtte an mot snublestenen,

³²Зашто? Јер не тражи из вере него из дела закона; јер се спотакоше на камен спотицања,

³³som skrevet er: Se, jeg legger i Sion en snublesten og en anstøtsklippe; den som tror på ham, skal ikke bli til skamme.

³³Као што стоји написано: Ево мећем у Сиону камен спотицања и стену саблазни; и који га год верује неће се постидети.