¹Давид убежал из Навафа в Раме и пришел и сказалИонафану: что сделал я, в чем неправда моя, чем согрешил я пред отцом твоим, что он ищет души моей?

¹А Давид побеже из Најота у Рами, и дође и рече Јонатану: Шта сам учинио? Каква је кривица моја? И шта сам згрешио оцу твом, те тражи душу моју?

²И сказал ему Ионафан : нет, ты не умрешь; вот, отец мой не делает ни большого, ни малого дела, не открыв ушам моим; для чего же бы отцумоему скрывать от меня это дело? этого не будет.

²А он му рече: Сачувај Боже! Нећеш ти погинути. Ево отац мој не чини ништа, ни велико ни мало, а да мени не каже; а како би то тајио од мене отац мој? Неће то бити.

³Давид клялся и говорил: отец твой хорошо знает, что я нашел благоволение в очах твоих, и потому говорит сам в себе: „пусть не знает о том Ионафан, чтобы не огорчился"; но жив Господь и жива душа твоя! один только шаг между мною и смертью.

³А Давид заклињући се опет рече: Отац твој зна добро да сам нашао љубав у тебе, па вели: Не треба да дозна за ово Јонатан, да се не ожалости. Али тако жив био Господ и тако жива била душа твоја, само је један корак између мене и смрти.

⁴И сказал Ионафан Давиду: чего желает душа твоя, я сделаю для тебя.

⁴А Јонатан рече Давиду: Шта жели душа твоја? Ја ћу ти учинити.

⁵И сказал Давид Ионафану: вот, завтра новомесячие, и я должен сидеть с царем за столом; но отпусти меня, ия скроюсь в поле до вечера третьего дня.

⁵И Давид рече Јонатану: Ево сутра је младина, кад треба с царем да једем, пусти ме дакле да се сакријем у пољу до треће вечери.

⁶Если отец твой спросит обо мне, ты скажи: „Давид выпросился у менясходить в свой город Вифлеем; потому что там годичное жертвоприношение всего родства его".

⁶Ако запита за ме отац твој, ти реци: Врло ми се молио Давид да отрчи у Витлејем град свој, јер је онде годишња жртва свега рода његовог.

⁷Если на это он скажет: „хорошо", то мир рабу твоему; а если он разгневается, то знай, что злое дело решено у него.

⁷Ако каже: Добро, биће миран слуга твој; ако ли се разгневи, знај да је зло наумио.

⁸Ты же сделай милость рабу твоему, – ибо ты принял раба твоего в завет Господень с тобою, – и если есть какая вина на мне, то умертви ты меня; зачем тебе вести меня к отцу твоему?

⁸Учини, дакле, милост слузи свом, кад си веру Господњу ухватио са слугом својим; ако је каква кривица на мени, убиј ме сам, јер зашто би ме водио к оцу свом?

⁹И сказал Ионафан: никак не будет этого с тобою; ибо,если я узнаю наверное, что у отца моего решено злое дело совершить над тобою, то неужели не извещу тебя об этом?

⁹А Јонатан му рече: Боже сачувај; јер да дознам да је отац мој наумио зло да те задеси, зар ти не бих јавио?

¹⁰И сказал Давид Ионафану: кто известит меня, если отец твой ответит тебе сурово?

¹⁰А Давид рече Јонатану: Ко ће ми јавити ако ти отац одговори шта је зло?

¹¹И сказал Ионафан Давиду: иди, выйдем в поле. Ивышли оба в поле.

¹¹А Јонатан рече Давиду: Ходи да изађемо у поље. И изиђоше обојица у поље.

¹²И сказал Ионафан Давиду: жив Господь Бог Израилев! я завтра околоэтого времени, или послезавтра, выпытаю у отца моего; и если он благосклонен к Давиду, и ятогда же не пошлю к тебе и не открою пред ушами твоими,

¹²И Јонатан рече Давиду: Господе Боже Израиљев! Кад искушам оца свог сутра у ово доба или прекосутра, и буде добро по Давида, ако не пошаљем к теби и не јавим ти,

¹³пусть то и то сделает Господь с Ионафаном и еще больше сделает. Если же отец мой замышляет сделать тебе зло, и это открою в уши твои, и отпущу тебя, и тогда иди с миром: и да будет Господь с тобою,как был с отцом моим!

¹³Нека Господ учини тако Јонатану и тако нека дода. Ако ли отац мој буде наумио да ти учини зло, ја ћу ти јавити, и оправићу те, и отићи ћеш с миром; и Господ нека буде с тобом као што је био с оцем мојим.

¹⁴Но и ты, если я буду еще жив, окажи мне милость Господню.

¹⁴А и ти, докле сам жив, чинићеш мени милост Господњу да не погинем;

¹⁵А если я умру, то не отними милости твоей от дома моего во веки,даже и тогда, когда Господь истребит с лица земли всех врагов Давида.

¹⁵И нећеш ускратити милости своје дому мом довека, ни онда кад Господ истреби све непријатеље Давидове са земље.

¹⁶Так заключил Ионафан завет с домом Давида и сказал : да взыщет Господь с врагов Давида!

¹⁶Тако Јонатан учини веру с домом Давидовим говорећи: Господ нека тражи из руку непријатеља Давидових.

¹⁷И снова Ионафан клялся Давиду своею любовью к нему, ибо любил его, как свою душу.

¹⁷И још закле Јонатан Давида љубављу својом к њему, јер га љубљаше као своју душу

¹⁸И сказал ему Ионафан: завтра новомесячие, и о тебе спросят, ибо место твое будет не занято;

¹⁸Потом рече му Јонатан: Сутра је младина, и питаће се за те, јер ће твоје место бити празно.

¹⁹поэтому на третий день ты спустись и поспеши на то место, где скрывался ты прежде, и сядь у камня Азель;

¹⁹А ти чекај до трећег дана, па онда отиди брзо и дођи на место где си се био сакрио кад се ово радило, и седи код камена Езила.

²⁰а я в ту сторону пущу три стрелы, как будто стреляя в цель;

²⁰А ја ћу бацити три стреле украј тог камена, као да гађам белегу.

²¹потом пошлю отрока, говоря : „пойди, найди стрелы"; и еслия скажу отроку: „вот, стрелы сзади тебя, возьми их", то приди ко мне, ибо мир тебе, и, жив Господь, ничего тебе не будет ;

²¹И ево послаћу момка говорећи му: Иди, нађи стреле. Ако кажем момку: Ето стреле су за тобом овамо ближе, дигни их; тада дођи, добро је по те, и неће ти бити ништа, тако жив био Господ!

²²если же так скажу отроку: „вот, стрелы впереди тебя", то ты уходи, ибо отпускает тебя Господь;

²²Ако ли овако кажем момку: Ето стреле су пред тобом, тамо даље; онда иди, јер те Господ шаље.

²³а тому, что мы говорили, я и ты, свидетель Господь между мною и тобою во веки.

²³А за ове речи што рекосмо ја и ти, ево, Господ је сведок између мене и тебе довека.

²⁴И скрылся Давид на поле. И наступило новомесячие, и сел царьобедать.

²⁴Потом се Давид сакри у пољу; и дође младина, и цар седе за сто да једе.

²⁵Царь сел на своем месте, по обычаю, на седалище у стены, и Ионафан встал, и Авенир сел подле Саула; место же Давида осталось праздным.

²⁵А кад цар седе на своје место, по обичају на место код зида, Јонатан уста, а Авенир седе до Саула, а место Давидово беше празно.

²⁶И не сказал Саул в тот день ничего, ибо подумал, что это случайность, что Давид нечист, не очистился.

²⁶И Саул не рече ништа онај дан, јер мишљаше, догодило му се штагод, те није чист, зацело није чист.

²⁷Наступил и второй день новомесячия, а место Давида оставалось праздным. Тогда сказал Саул сыну своему Ионафану: почему сын Иессеев не пришел к обеду ни вчера, ни сегодня?

²⁷А сутрадан, други дан месеца, опет беше празно место Давидово, а Саул рече Јонатану сину свом: Зашто син Јесејев не дође на обед ни јуче ни данас?

²⁸И отвечал Ионафан Саулу: Давид выпросился у меня в Вифлеем;

²⁸А Јонатан одговори Саулу: Врло ме је молио Давид да отиде до Витлејема,

²⁹он говорил: „отпусти меня, ибо у нас в городе родственное жертвоприношение, и мой брат пригласил меня; итак, если я нашел благоволение в очах твоих, схожу яи повидаюсь со своими братьями"; поэтому он и не пришел к обеду царя.

²⁹Рекавши: Пусти ме, јер породица наша има жртву у граду, и сам ми је брат заповедио; ако сам, дакле, нашао милост пред тобом, да отидем и видим браћу своју. Зато није дошао на царев обед.

³⁰Тогда сильно разгневался Саул на Ионафана и сказал ему: сын негодный и непокорный! разве я не знаю, что ты подружился с сыном Иессеевым насрам себе и на срам матери твоей?

³⁰Тада се разгневи Саул на Јонатана, те му рече: Неваљали и непослушни сине! Зар ја не знам да си изабрао сина Јесејевог себи на срамоту и на срамоту својој неваљалој мајци?

³¹ибо во все дни, доколе сын Иессеев будет жить наземле, не устоишь ни ты, ни царство твое; теперь же пошли и приведи его ко мне, ибо онобречен на смерть.

³¹Јер, докле је жив син Јесејев на земљи, нећеш се утврдити ни ти ни царство твоје; зато пошљи сада и доведи га к мени, јер је заслужио смрт.

³²И отвечал Ионафан Саулу, отцу своему, и сказал ему: за что умерщвлять его? что он сделал?

³²А Јонатан одговори Саулу оцу свом и рече му: Зашто да се погуби? Шта је учинио?

³³Тогда Саул бросил копье в него, чтобы поразить его. И Ионафан понял, что отец его решился убить Давида.

³³Тада се Саул баци копљем на њ да га убије. Тада виде Јонатан да је отац његов наумио убити Давида.

³⁴И встал Ионафан из-за стола в великом гневе и не обедал во второй день новомесячия, потому что скорбел о Давиде и потому что обидел его отец его.

³⁴И уста Јонатан од стола његовог, и ништа не једе други дан по младини; јер се забрину за Давида, што га отац осрамоти.

³⁵На другой день утром вышел Ионафан в поле, во время, которое назначил Давиду, и малый отрок с ним.

³⁵А кад би ујутру, изађе Јонатан у поље у време како беше уговорио с Давидом, и с њим једно момче.

³⁶И сказал он отроку: беги, ищи стрелы, которые я пускаю. Отрок побежал, а он пускал стрелы так, что они летели дальше отрока .

³⁶И рече момку свом: Трчи да ми нађеш стреле које ћу пустити. И момче отрча, а он пусти стрелу преко њега.

³⁷И побежал отрок туда, куда Ионафан пускал стрелы, и закричал Ионафан вслед отроку и сказал: смотри, стрела впереди тебя.

³⁷А кад дође момак до места куда беше застрелио Јонатан, викну Јонатан за момком говорећи: Није ли стрела даље напред?

³⁸И опять кричал Ионафан вслед отроку: скорей беги, не останавливайся. И собрал отрок Ионафанов стрелы и пришел к своему господину.

³⁸Још викну Јонатан за момком: Брже, не стој. И момак Јонатанов покупи стреле, и врати се господару свом.

³⁹Отрок же не знал ничего; только Ионафан и Давид знали, в чем дело.

³⁹Али момак не знаше ништа, само Јонатан и Давид знаху шта је.

⁴⁰И отдал Ионафан оружие свое отроку, бывшему при нем, и сказал ему: ступай, отнеси в город.

⁴⁰И Јонатан даде оружје своје момку који беше с њим, и рече му: Иди, однеси у град.

⁴¹Отрок пошел, а Давид поднялся с южной стороны и пал лицем своим на землю и трижды поклонился; и целовали они друг друга, и плакали оба вместе, но Давид плакал более.

⁴¹И кад момак отиде, Давид уста с јужне стране и паде ничице на земљу, и поклони се три пута, и пољубише се, и плакаше обојица, а Давид особито.

⁴²И сказал Ионафан Давиду: иди с миром; а в чем клялись мы оба именем Господа, говоря: „Господь да будет между мною и между тобою и между семенем моими семенем твоим", то да будет на веки. (20:43) И встал Давид и пошел, а Ионафан возвратился в город.

⁴²И рече Јонатан Давиду: Иди с миром, као што смо се заклели обојица именом Господњим рекавши: Господ да је сведок између мене и тебе и између мог семена и твог семена довека. [20:43] И тако Давид уставши отиде, а Јонатан се врати у град.