¹И заметил Иоав, сын Саруи, что сердце царя обратилось к Авессалому.

¹А Јоав син Серујин опази да се срце царево обратило к Авесалому.

²И послал Иоав в Фекою, и взял оттуда умную женщину и сказал ей: притворись плачущею и надень печальную одежду, и не мажься елеем, и представься женщиною, много дней плакавшею по умершем;

²И посла Јоав у Текују те дозва отуда жену лукаву, па јој рече: Учини се као да си у жалости, и обуци жалосне хаљине, и немој се намазати уљем, него буди као жена која одавна жали за мртвим.

³и пойди к царю и скажи ему так и так. И вложил Иоав в уста ее, что сказать.

³И отиди к цару, и говори му тако и тако. И научи је Јоав шта ће говорити.

⁴И вошла женщина Фекоитянка к царю и пала лицем своим на землю, и поклонилась и сказала: помоги, царь!

⁴И кад отиде жена Текујанка к цару да говори, паде ничице на земљу и поклони се, и рече: Помагај царе!

⁵И сказал ей царь: что тебе? И сказала она: я вдова, муж мой умер;

⁵А цар јој рече: Шта ти је? А она рече: Удовица сам, умро ми је муж.

⁶и у рабы твоей было два сына; они поссорились в поле, и некому было разнять их, и поразил один другого и умертвил его.

⁶А имаше слушкиња твоја два сина, па се свадише у пољу, а не беше никога да их развади, те један удари другог и уби га.

⁷И вот, восстало все родство на рабу твою, и говорят: „отдай убийцу брата своего; мы убьем его за душу брата его, которую он погубил, иистребим даже наследника". И так они погасят остальную искру мою, чтобыне оставить мужу моему имени и потомства на лице земли.

⁷И гле, сав дом уста на слушкињу твоју говорећи: Дај тог што је убио брата свог да га погубимо за душу брата његовог, ког је убио, и да истребимо наследника; и тако хоће да угасе искру која ми је остала, да не оставе име мужу мом ни остатак на земљи.

⁸И сказал царь женщине: иди спокойно домой, я дам приказание о тебе.

⁸А цар рече жени: Иди кући својој, а ја ћу наредити за те.

⁹Но женщина Фекоитянка сказала царю: на мне, господин мой царь, да будет вина и на доме отца моего, царь же и престол его неповинен.

⁹А жена Текујанка рече цару: Царе господару! Нека на ме и на дом оца мог падне кривица, а цар и његов престо нека је прав.

¹⁰И сказал царь: того, кто будет против тебя, приведи ко мне, и он более не тронет тебя.

¹⁰А цар рече: Ко узговори на те, доведи га к мени, и неће те се више дотаћи.

¹¹Она сказала: помяни, царь, Господа Бога твоего, чтобы не умножились мстители за кровь и не погубили сына моего. И сказал царь : жив Господь! не падет и волос сына твоего на землю.

¹¹А она рече: Нека се опомене цар Господа Бога свог, да се не умноже осветници који убијају, и да не убију сина мог. А он рече: Тако жив био Господ, ниједна длака с твог сина неће пасти на земљу.

¹²И сказала женщина: позволь рабе твоей сказать еще слово господину моему царю.

¹²А жена рече: Да каже слушкиња твоја нешто цару господару. А он рече: Говори.

¹³Он сказал: говори. И сказала женщина: почему ты так мыслишь против народа Божия? Царь, произнеся это слово, обвинил себя самого, потому что не возвращает изгнанника своего.

¹³А жена рече: А зашто си намислио такву ствар народу Божијем? Јер цар као да је крив говорећи тако, јер неће цар да дозове натраг оног ког је одагнао.

¹⁴Мы умрем и будем как вода, вылитая на землю, которую нельзя собрать; но Бог не желает погубить душу и помышляет, как бы не отвергнуть от Себя и отверженного.

¹⁴Јер ћемо доиста помрети, и јесмо као вода која се проспе на земљу и више се не може скупити; јер му Бог није узео живот, него је наумио да одагнани не остане одагнан од њега.

¹⁵И теперь я пришла сказать царю, господину моему, эти слова, потому что народ пугает меня; и раба твоя сказала: поговорю я с царем, не сделает ли он по слову рабы своей;

¹⁵И тако дођох да кажем ово цару господару свом, јер ме народ уплаши; зато рече слушкиња твоја: Да говорим цару, може бити да ће учинити цар шта слушкиња његова каже.

¹⁶верно царь выслушает и избавит рабу свою от руки людей, хотящих истребить меня вместе с сыном моим из наследия Божия.

¹⁶Јер ће цар услишити и избавити слушкињу своју из руке оног који хоће да истреби мене и сина мог из наследства Божијег.

¹⁷И сказала раба твоя: да будет слово господина моего царя в утешение мне, ибо господин мой царь, как Ангел Божий, и может выслушать и доброе и худое. И Господь Бог твой будет с тобою.

¹⁷И слушкиња твоја рече: Реч цара господара мог биће ми утеха, јер је цар господар мој као анђео Божји, те слуша и добро и зло, и Господ ће Бог твој бити с тобом.

¹⁸И отвечал царь и сказал женщине: не скрой от меня, о чем я спрошу тебя. И сказала женщина: говори, господин мой царь.

¹⁸А цар одговори и рече жени: Немој тајити од мене шта ћу те питати. А жена рече: Нека говори цар господар мој.

¹⁹И сказал царь: не рука ли Иоава во всем этом с тобою? И отвечала женщина и сказала: да живет душа твоя, господин мой царь; ни направо, ни налево нельзя уклониться от того, что сказал господин мой, царь; точно, раб твой Иоав приказал мне, и он вложил в уста рабы твоей все эти слова;

¹⁹Тада цар рече: Да није Јоавов посао у свему томе што чиниш? А жена одговори и рече: Тако да је жива душа твоја, царе господару, не може се ни надесно ни налево од свега што каза цар господар мој; јер слуга твој Јоав заповедио ми је и научио слушкињу твоју све ово да говорим.

²⁰чтобы притчею дать делу такой вид, раб твой Иоав научил меня; но господин мой мудр, как мудр Ангел Божий, чтобызнать все, что на земле.

²⁰Слуга је твој Јоав учинио, те сам овако извила беседу своју; али је господар мој мудар као анђео Божји, те зна све што бива на земљи.

²¹И сказал царь Иоаву: вот, я сделал по слову твоему ; пойдиже, возврати отрока Авессалома.

²¹Тада рече цар Јоаву: Ево, ти си учинио то, иди, доведи натраг дете Авесалома.

²²Тогда Иоав пал лицем на землю и поклонился, и благословил царя и сказал: теперь знает раб твой, что обрел благоволение пред очами твоими, господин мой царь, так как царь сделал по слову раба своего.

²²Тада паде Јоав лицем на земљу, и поклони се и благослови цара, и рече Јоав: Данас види слуга твој да сам нашао милост пред тобом, царе господару, кад је цар учинио шта му слуга његов рече.

²³И встал Иоав, и пошел в Гессур, и привел Авессалома в Иерусалим.

²³Потом се подиже Јоав и отиде у Гесур, и доведе натраг у Јерусалим Авесалома.

²⁴И сказал царь: пусть он возвратится в дом свой, а лица моего не видит. И пошел Авессалом в свой дом, а лица царского не видал.

²⁴И цар рече: Нека иде својој кући, а лице моје да не види. И отиде Авесалом својој кући, и не виде лице царево.

²⁵Не было во всем Израиле мужчины столь красивого, как Авессалом, и столько хвалимого,как он; от подошвы ног до верха головы его не было у него недостатка.

²⁵А не беше човека тако лепа као Авесалом у свем Израиљу, да га тако хвале; од пете до темена не беше на њему мане.

²⁶Когда он стриг голову свою, – а он стриг ее каждый год, потому что она отягощала его, – то волоса с головы его весили двести сиклей по весу царскому.

²⁶И кад би стригао главу (а имаше обичај сваке године стрићи је, јер му беше тешко), мерио би косу с главе своје, и биваше је двеста сикала царском мером.

²⁷И родились у Авессалома три сына и одна дочь, по имени Фамарь; она была женщина красивая.

²⁷И родише се Авесалому три сина и једна кћи, којој беше име Тамара, и она беше лепа.

²⁸И оставался Авессалом в Иерусалиме два года, а лица царского не видал.

²⁸И Авесалом оста целе две године у Јерусалиму, а лице царево не виде.

²⁹И послал Авессалом за Иоавом, чтобы послать его к царю, но тот не захотел придти к нему. Послал и в другой раз; но тот не захотел придти.

²⁹Тада посла Авесалом по Јоава да га пошаље к цару; али он не хте доћи к њему; и посла опет други пут, али он не хте доћи.

³⁰И сказал Авессалом слугам своим: видите участок поля Иоава подле моего, и унего там ячмень; пойдите, выжгите его огнем. И выжгли слуги Авессалома тот участок поля огнем.

³⁰Тада рече слугама својим: Видите ли њиву Јоавову поред моје? На њој је јечам; идите и упалите је. И упалише слуге Авесаломове ону њиву.

³¹И встал Иоав, и пришел к Авессалому в дом, и сказал ему: зачем слуги твои выжгли мой участок огнем?

³¹Тада се подиже Јоав, и дође к Авесалому у кућу, и рече му: Зашто слуге твоје упалише моју њиву?

³²И сказал Авессалом Иоаву: вот, я посылал за тобою, говоря: приди сюда, и я пошлю тебя к царю сказать: зачем я пришел из Гессура? Лучше было бы мне оставаться там. Я хочу увидеть лице царя. Если же я виноват, то убейменя.

³²Авесалом рече Јоаву: Ето слао сам к теби говорећи: Ходи овамо да те пошаљем к цару да му кажеш: Зашто сам дошао из Гесура? Боље би било да сам још онде. Зато да видим лице царево; ако ли има каква кривица на мени, нека ме погуби.

³³И пошел Иоав к царю и пересказал ему это . И позвал царь Авессалома; он пришел к царю, и пал лицем своим на землю предцарем; и поцеловал царь Авессалома.

³³И отиде Јоав к цару, и каза му. И дозва Авесалома; а он дошавши к цару поклони се лицем до земље пред царем, и цар целива Авесалома.