¹Слова Екклесиаста, сына Давидова, царя в Иерусалиме.

¹Речи проповедника, сина Давидовог цара у Јерусалиму.

²Суета сует, сказал Екклесиаст, суета сует, – все суета!

²Таштина над таштинама, вели проповедник, таштина над таштинама, све је таштина.

³Что пользы человеку от всех трудов его, которыми трудится он под солнцем?

³Каква је корист човеку од свега труда његовог, којим се труди под сунцем?

⁴Род проходит, и род приходит, а земля пребывает во веки.

⁴Нараштај један одлази и други долази, а земља стоји увек.

⁵Восходит солнце, и заходит солнце, и спешит к месту своему, где оно восходит.

⁵Сунце излази и залази, и опет хити на место своје одакле излази.

⁶Идет ветер к югу, и переходит к северу, кружится, кружится на ходу своем, и возвращается ветер на круги свои.

⁶Ветар иде на југ и обрће се, и у обртању свом враћа се.

⁷Все реки текут в море, но море не переполняется: к тому месту, откуда реки текут, они возвращаются, чтобы опять течь.

⁷Све реке теку у море, и море се не препуња; одакле теку реке, онамо се враћају да опет теку.

⁸Все вещи – в труде: не может человек пересказать всего; не насытится око зрением, не наполнится ухо слушанием.

⁸Све је мучно, да човек не може исказати; око се не може нагледати, нити се ухо може наслушати.

⁹Что было, то и будет; и что делалось, то и будет делаться, и нет ничегонового под солнцем.

⁹Шта је било то ће бити, шта се чинило то ће се чинити, и нема ништа ново под сунцем.

¹⁰Бывает нечто, о чем говорят: „смотри, вот это новое"; но это было уже в веках, бывших прежде нас.

¹⁰Има ли шта за шта би ко рекао: Види, то је ново? Већ је било за векова који су били пре нас.

¹¹Нет памяти о прежнем; да и о том, что будет, не останется памяти у тех, которые будут после.

¹¹Не помиње се шта је пре било; ни оно што ће после бити неће се помињати у оних који ће после настати.

¹²Я, Екклесиаст, был царем над Израилем в Иерусалиме;

¹²Ја проповедник бејах цар над Израиљем у Јерусалиму.

¹³и предал я сердце мое тому, чтобы исследовать и испытать мудростью все, что делается под небом: это тяжелое занятие дал Бог сынамчеловеческим, чтобы они упражнялись в нем.

¹³И управих срце своје да тражим и разберем мудрошћу све што бива под небом; тај мучни посао даде Бог синовима људским да се муче око њега.

¹⁴Видел я все дела, какие делаются под солнцем, и вот, все – суета и томление духа!

¹⁴Видех све што бива под сунцем, и гле, све је таштина и мука духу.

¹⁵Кривое не может сделаться прямым, и чего нет, того нельзя считать.

¹⁵Шта је криво не може се исправити, и недостаци не могу се избројати.

¹⁶Говорил я с сердцем моим так: вот, я возвеличился и приобрел мудрости больше всех, которые были прежде меня над Иерусалимом, и сердце мое видело много мудрости и знания.

¹⁶Ја рекох у срцу свом говорећи: Ево, ја постах велик, и претекох мудрошћу све који бише пре мене у Јерусалиму, и срце моје виде много мудрости и знања.

¹⁷И предал я сердце мое тому, чтобы познать мудрость и познать безумие и глупость: узнал, что и это – томление духа;

¹⁷И управих срце своје да познам мудрост и да познам безумље и лудост; па дознах да је и то мука духу.

¹⁸потому что во многой мудрости много печали; и кто умножает познания, умножает скорбь.

¹⁸Јер где је много мудрости, много је бриге, и ко умножава знање умножава муку.