¹Кто это идет от Едома, в червленых ризах от Восора, столь величественный в Своей одежде, выступающий в полноте силы Своей? „Я – изрекающий правду, сильный, чтобы спасать".

¹Ко је оно што иде из Едома, из Восора, у црвеним хаљинама? Красно одевен, корачајући у величини силе своје? Ја сам, који говорим правду и вредан сам спасти.

²Отчего же одеяние Твое красно, и ризы у Тебя, как у топтавшего в точиле?

²Зашто Ти је црвено одело и хаљине Ти као у оног који гази у каци?

³„Я топтал точило один, и из народов никого не было со Мною; и Я топтал их во гневе Моем и попирал их в ярости Моей; кровь их брызгала на ризы Мои, и Я запятнал все одеяние Свое;

³Газих сам у каци, и нико између народа не беше са мном; али их изгазих у гневу свом и потлачих у љутини својој; и крв њихова попрска ми хаљине и искаљах све одело своје.

⁴ибо день мщения – в сердце Моем, и год Моих искупленных настал.

⁴Јер је дан од освете у срцу мом, и дође година да се моји искупе.

⁵Я смотрел, и не было помощника; дивился, что не было поддерживающего; но помогла Мне мышца Моя, и ярость Моя – она поддержала Меня:

⁵Погледах, а никога не беше да помогне, и зачудих се што никога не беше да подупре; али ме десница моја избави и јарост моја подупре ме.

⁶и попрал Я народы во гневе Моем, и сокрушил их в ярости Моей, и вылил на землю кровь их".

⁶И изгазих народе у гневу свом, и опојих их јарошћу својом, и пролих на земљу крв њихову.

⁷Воспомяну милости Господни и славу Господню за все, что Господь даровал нам, и великую благость Его к дому Израилеву, какую оказал Он ему по милосердию Своему и по множеству щедрот Своих.

⁷Помињаћу доброту Господњу, хвалу Господњу за све што нам је учинио Господ, и мноштво добра што је учинио дому Израиљевом по милости својој и по великој доброти својој.

⁸Он сказал: „подлинно они народ Мой, дети, которые не солгут", и Он был для них Спасителем.

⁸Јер рече: Доиста су мој народ, синови, који неће изневерити. И би им Спаситељ.

⁹Во всякой скорби их Он не оставлял их, и Ангел лица Его спасал их; по любви Своей иблагосердию Своему Он искупил их, взял и носил их во все дни древние.

⁹У свакој тузи њиховој Он беше тужан, и анђео, који је пред Њим, спасе их. Љубави своје ради и милости своје ради Он их избави, и подиже их и носи их све време.

¹⁰Но они возмутились и огорчили Святаго Духа Его; поэтому Он обратился в неприятеля их: Сам воевал против них.

¹⁰Али се одметаше и жалостише Свети Дух Његов; зато им поста непријатељ, и ратова на њих.

¹¹Тогда народ Его вспомнил древние дни, Моисеевы: где Тот, Который вывел их из моря с пастырем овец Своих? где Тот, Который вложил в сердце его Святаго Духа Своего,

¹¹Али се опомену старих времена, Мојсија, народа свог: где је Онај који их изведе из мора с пастиром стада свог? Где је Онај што метну усред њих Свети Дух свој?

¹²Который вел Моисея за правую руку величественною мышцею Своею, разделил пред ними воды, чтобы сделать Себе вечное имя,

¹²Који их води славном мишицом својом за десницу Мојсијеву? Који раздвоји воду пред њима, да стече себи вечно име?

¹³Который вел их чрез бездны, как коня по степи, и они не спотыкались?

¹³Који их води преко бездана као коња преко пустиње, да се не спотакоше?

¹⁴Как стадо сходит в долину, Дух Господень вел ихк покою. Так вел Ты народ Твой, чтобы сделать Себе славное имя.

¹⁴Дух Господњи води их тихо, као кад стока силази у долину; тако си водио свој народ да стечеш себи славно име.

¹⁵Призри с небес и посмотри из жилища святыни Твоей и славы Твоей:где ревность Твоя и могущество Твое? – благоутробие Твое и милости Твои ко мне удержаны.

¹⁵Погледај с неба, и види из стана светиње своје и славе своје, где је ревност Твоја и сила Твоја, мноштво милосрђа Твог и милости Твоје? Еда ли ће се мени устегнути?

¹⁶Только Ты – Отец наш; ибо Авраам не узнает нас, и Израиль не признает нас своими; Ты, Господи, Отец наш, от века имя Твое: „Искупитель наш".

¹⁶Ти си заиста Отац наш, ако и не зна Аврам за нас, и Израиљ нас не познаје; Ти си, Господе, Отац наш, име Ти је, откако је века, Избавитељ наш.

¹⁷Для чего, Господи, Ты попустил нам совратиться с путей Твоих, ожесточиться сердцу нашему, чтобы не бояться Тебя? обратись ради рабов Твоих, ради колен наследия Твоего.

¹⁷Зашто си нам дао да зађемо, Господе, с путева Твојих? Да нам отврдне срце да Те се не бојимо? Врати се ради слуга својих, ради племена наследства свог.

¹⁸Короткое время владел им народ святыни Твоей: враги наши попрали святилище Твое.

¹⁸Замало наследи народ светости Твоје; непријатељи наши погазише светињу Твоју.

¹⁹Мы сделались такими, над которыми Ты как бы никогда не владычествовал и над которыми не именовалось имяТвое.

¹⁹Постасмо као они којима ниси никада владао нити је призивано име Твоје над њима.