¹Когда Пасхор, сын Еммеров, священник, он же и надзиратель в доме Господнем, услышал, что Иеремия пророчески произнес слова сии,

¹А Пасхор син Имиров, свештеник, који беше старешина у дому Господњем, чу Јеремију где пророкује те речи.

²то ударил Пасхор Иеремию пророка и посадил его в колоду, котораябыла у верхних ворот Вениаминовых при доме Господнем.

²И удари Пасхор пророка Јеремију, и метну га у тамницу на горњим вратима Венијаминовим уз дом Господњи.

³Но на другой день Пасхор выпустил Иеремию из колоды, и Иеремия сказал ему: не „Пасхор" нарек Господь имя тебе, но „Магор Миссавив".

³А сутрадан кад Пасхор изведе Јеремију из тамнице, рече му Јеремија: Господ ти наде име не Пасхор него Магор-Мисавив.

⁴Ибо так говорит Господь: вот, Я сделаю тебя ужасом для тебя самого и для всех друзей твоих, и падут они от меча врагов своих, и твои глаза увидят это. И всегоИуду предам в руки царя Вавилонского, и отведет их в Вавилон и поразит их мечом.

⁴Јер овако вели Господ: Ево, ја ћу пустити на те страх, на тебе и на све пријатеље твоје, који ће пасти од мача непријатеља својих, и очи ће твоје видети, и свега ћу Јуду дати у руке цару вавилонском, који ће их одвести у Вавилон, и побиће их мачем.

⁵И предам все богатство этого города и все стяжание его, и все драгоценности его; и все сокровища царей Иудейских отдам в руки врагов их, и разграбят их ивозьмут, и отправят их в Вавилон.

⁵И даћу све богатство тог града и сав труд његов и све што има драгоцено, и све благо царева Јудиних даћу непријатељима њиховим у руке, и разграбиће и узети и однети у Вавилон.

⁶И ты, Пасхор, и все живущие в доме твоем, пойдете в плен; и придешь в Вавилон, и там умрешь, и там будешь похоронен, ты и вседрузья твои, которым ты пророчествовал ложно.

⁶И ти, Пасхоре, и сви који живе у твом дому отићи ћете у ропство; и доћи ћеш у Вавилон и онде ћеш умрети и онде ћеш бити погребен ти и сви пријатељи твоји, којима си пророковао лажно.

⁷Ты влек меня, Господи, – и я увлечен; Ты сильнее меня – и превозмог, и я каждый день в посмеянии, всякий издевается надо мною.

⁷Наговарао си ме, Господе, и дадох се наговорити; био си јачи од мене и надвладао си ме; на подсмех сам сваки дан, свак ми се подсмева.

⁸Ибо лишь только начну говорить я, – кричу о насилии, вопию о разорении, потому что слово Господне обратилось в поношение мне и в повседневное посмеяние.

⁸Јер од кад говорим, вапим, ради насиља и пустошења вичем, јер ми је реч Господња на поругу и на подсмех сваки дан.

⁹И подумал я: „не буду я напоминать о Нем и не буду более говорить во имя Его"; но было в сердце моем, как бы горящий огонь, заключенный в костях моих, и я истомился, удерживая его, и не мог.

⁹И рекох: Нећу Га више помињати, нити ћу више говорити у име Његово; али би у срцу мом као огањ разгорео, затворен у костима мојим, и уморих се задржавајући га, и не могох више.

¹⁰Ибо я слышал толки многих: угрозы вокруг; „заявите, говорили они , и мы сделаем донос". Все, жившие со мною в мире, сторожат за мною, не споткнусь ли я: „может быть, говорят , он попадется, и мы одолеем его и отмстим ему".

¹⁰Јер чујем поруге од многих, страх од свуда: Прокажите да прокажемо; сви који беху у миру са мном, вребају да посрнем: Да ако се превари, те ћемо га надвладати и осветићемо му се.

¹¹Но со мною Господь, как сильный ратоборец; поэтому гонители мои споткнутся и не одолеют; сильно посрамятся, потому что поступали неразумно; посрамление будет вечное, никогда не забудется.

¹¹Али је Господ са мном као страшан јунак; зато они који ме гоне спотакнуће се и неће надвладати; посрамиће се врло; јер неће бити срећни, срамота вечна неће се заборавити.

¹²Господи сил! Ты испытываешь праведного и видишь внутренность исердце. Да увижу я мщение Твое над ними, ибо Тебе вверил я дело мое.

¹²Зато, Господе над војскама, који кушаш праведника, који видиш бубреге и срце, дај да видим Твоју освету на њима, јер Теби казах парбу своју.

¹³Пойте Господу, хвалите Господа, ибо Он спасает душу бедного от руки злодеев. –

¹³Певајте Господу, хвалите Господа, јер избави душу сиромаху из руке зликовачке.

¹⁴Проклят день, в который я родился! день, в который родила меня мать моя, да не будет благословен!

¹⁴Проклет да је дан у који се родих! Дан, у који ме роди мати моја, да није благословен!

¹⁵Проклят человек, который принес весть отцу моему и сказал: „у тебя родился сын", и тем очень обрадовал его.

¹⁵Проклет да је човек који јави оцу мом и врло га обрадова говорећи: Роди ти се син.

¹⁶И да будет с тем человеком, что с городами, которые разрушил Господь и не пожалел; даслышит он утром вопль и в полдень рыдание

¹⁶И тај човек да би био као градови које Господ затре и не би Му жао! Нека слуша вику ујутру и вриску у подне,

¹⁷за то, что он не убил меня в самой утробе – так, чтобы мать моя была мне гробом, и чрево ее оставалосьвечно беременным.

¹⁷Што ме не усмрти у утроби материној да би ми мати моја била гроб, и утроба њена да би остала до века трудна.

¹⁸Для чего вышел я из утробы, чтобы видеть труды и скорби, и чтобы дни мои исчезали в бесславии?

¹⁸Зашто изиђох из утробе да видим муку и жалост и да се сврше у срамоти дани моји?