¹В то время, говорит Господь, выбросят кости царей Иуды, и кости князей его, и кости священников, и кости пророков, и кости жителей Иерусалима из гробов их;

¹У то време, говори Господ, извадиће се из гробова кости царева Јудиних и кости кнезова његових и кости свештеничке и кости пророчке, и кости становника јерусалимских;

²и раскидают их пред солнцем и луною и пред всем воинством небесным, которых они любили и которым служили и в след которых ходили, которых искали и которым поклонялись; не уберут их и не похоронят: они будут навозом на земле.

²И разметнуће се према сунцу и месецу и свој војсци небеској, које љубише и којима служише и за којима идоше и које тражише и којима се клањаше; неће се покупити ни погрепсти, него ће бити гној по земљи.

³И будут смерть предпочитать жизни все остальные, которыеостанутся от этого злого племени во всех местах, куда Я изгоню их, говорит Господь Саваоф.

³И волеће смрт него живот, сав остатак што их остане од овог рода злог, што их остане по свим местима куда их раселим, говори Господ над војскама.

⁴И скажи им: так говорит Господь: разве, упав, не встают и, совратившись с дороги, не возвращаются?

⁴Још им реци: Овако вели Господ: Ко падне, не устаје ли? Ко зађе, не враћа ли се?

⁵Для чего этот народ, Иерусалим, находится в упорном отступничестве? они крепко держатся обмана и не хотят обратиться.

⁵Зашто је зашао тај народ јерусалимски за свагда? Држе се преваре, неће да се обрате.

⁶Я наблюдал и слушал: не говорят они правды, никто не раскаивается в своем нечестии, никто не говорит: „что я сделал?"; каждый обращаетсяна свой путь, как конь, бросающийся в сражение.

⁶Пазио сам и слушао, не говоре право, нема никога да се каје за зло своје, да рече: Шта учиних? Сваки је окренуо својим трком, као коњ кад нагне у бој.

⁷И аист под небом знает свои определенные времена, и горлица, и ласточка, и журавль наблюдают время, когда им прилететь; а народ Мой незнает определения Господня.

⁷И рода под небом зна своје време, грлица и ждрал и ласта пазе на време кад долазе; а народ мој не зна суд Господњи.

⁸Как вы говорите: „мы мудры, и закон Господень у нас"? А вот, лживая трость книжников и его превращает в ложь.

⁸Како говорите: Мудри смо, и закон је Господњи у нас? Доиста, гле, лаж учини лажљива писаљка књижевничка.

⁹Посрамились мудрецы, смутились и запутались в сеть: вот, они отвергли слово Господне; в чем же мудрость их?

⁹Мудраци се осрамотише, уплашише се и ухватише се; ето, одбацише реч Господњу, па каква им је мудрост?

¹⁰За то жен их отдам другим, поля их – иным владетелям; потому что все они, от малого до большого, предались корыстолюбию; от пророка до священника - все действуют лживо.

¹⁰Зато ћу дати жене њихове другима, њиве њихове онима који ће их наследити, јер од малог до великог сви се дадоше на лакомство, и пророци и свештеници, сви су варалице.

¹¹И врачуют рану дочери народа Моего легкомысленно, говоря: „мир, мир!", а мира нет.

¹¹Јер лече ране кћери народа мог овлаш говорећи: Мир, мир; а мира нема.

¹²Стыдятся ли они, делая мерзости? нет, они нисколько не стыдятся и не краснеют. За то падут они между падшими; во времяпосещения их будут повержены, говорит Господь.

¹²Еда ли се постидеше што чинише гад? Нити се постидеше нити знају за стид; за то ће попадати међу онима који падају; кад их походим, попадаће, вели Господ.

¹³До конца оберу их, говорит Господь, не останется ни одной виноградины на лозе, ни смоквы на смоковнице, и лист опадет, и что Я дал им, отойдет от них.

¹³Сасвим ћу их истребити, говори Господ, нема грозда на лози, ни смокве на дрвету, и лишће је опало; и шта сам им дао узеће им се.

¹⁴„Что мы сидим? собирайтесь, пойдем в укрепленные города, и там погибнем; ибо Господь Бог наш определил нас на погибель и дает нам пить воду с желчью за то, что мы грешили пред Господом".

¹⁴Што стојимо? Скупите се и уђимо у тврде градове, и онде ћутимо; јер нас је Господ Бог наш ућуткао напојивши нас жучи, јер згрешисмо Господу.

¹⁵Ждем мира, а ничего доброго нет, – времени исцеления, и вот ужасы.

¹⁵Чекасмо мир, али нема добра; и време да оздравимо, а гле, страх.

¹⁶От Дана слышен храп коней его, от громкого ржания жеребцов егодрожит вся земля; и придут и истребят землю и все, что на ней, город и живущих в нем.

¹⁶Од Дана чу се фркање коња његових, од рзања пастуха његових сва се земља затресе, дођоше и поједоше земљу и све што беше у њој, градове и који живљаху у њима.

¹⁷Ибо вот, Я пошлю на вас змеев, василисков, против которых нет заговариванья, и они будут уязвлять вас, говорит Господь.

¹⁷Јер, ево, ја ћу пустити на вас змије, аспиде, од којих нема бајања, те ће вас уједати, говори Господ.

¹⁸Когда утешусь я в горести моей! сердце мое изныло во мне.

¹⁸Окрепио бих се у жалости, али је срце у мени изнемогло.

¹⁹Вот, слышу вопль дщери народа Моего из дальней страны: разве нет Господа на Сионе? разве нет Царя его на нем? – Зачем они подвигли Меня на гнев своими идолами, чужеземными, ничтожными?

¹⁹Ето вике кћери народа мог из далеке земље: Зар Господ није у Сиону? Цар његов зар није у њему? Зашто ме разгневише својим ликовима резаним, туђим таштинама?

²⁰Прошла жатва, кончилось лето, а мы не спасены.

²⁰Жетва је прошла, лето минуло, а ми се не избависмо.

²¹О сокрушении дщери народа моего я сокрушаюсь, хожу мрачен, ужас объял меня.

²¹Сатрвен сам што је кћи народа мог сатрвена, у жалости сам, чудо освоји ме.

²²Разве нет бальзама в Галааде? разве нет там врача? Отчего же нетисцеления дщери народа моего?

²²Нема ли балсама у Галаду? Нема ли онде лекара? Зашто се дакле не исцели кћи народа мог?