¹И отвечал Иов и сказал:

¹А Јов одговори и рече:

²правда! знаю, что так; но как оправдается человек пред Богом?

²Заиста, знам да је тако; јер како би могао човек бити прав пред Богом?

³Если захочет вступить в прение с Ним, то не ответит Ему ни на одно из тысячи.

³Ако би се хтео прети с Њим, не би Му могао одговорити од хиљаде на једну.

⁴Премудр сердцем и могущ силою; кто восставал против Него и оставался в покое?

⁴Мудар је срцем и јак снагом; ко се је опро Њему и био срећан?

⁵Он передвигает горы, и не узнают их: Он превращает их в гневе Своем;

⁵Он премешта горе, да нико и не опази; превраћа их у гневу свом;

⁶сдвигает землю с места ее, и столбы ее дрожат;

⁶Он креће земљу с места њеног да јој се ступови дрмају;

⁷скажет солнцу, – и не взойдет, и на звезды налагает печать.

⁷Он кад запрети сунцу, не излази; Он запечаћава звезде;

⁸Он один распростирает небеса и ходит по высотам моря;

⁸Он разапиње небо сам, и гази по валима морским;

⁹сотворил Ас, Кесиль и Хима и тайники юга;

⁹Он је начинио звезде кола и штапе и влашиће и друге југу у дну;

¹⁰делает великое, неисследимое и чудное без числа!

¹⁰Он чини ствари велике и неиспитиве и дивне, којима нема броја.

¹¹Вот, Он пройдет предо мною, и не увижу Его; пронесется и не замечуЕго.

¹¹Гле, иде мимо мене, а ја не видим; прође, а ја га не опазим.

¹²Возьмет, и кто возбранит Ему? кто скажет Ему: что Ты делаешь?

¹²Гле, кад ухвати, ко ће Га нагнати да врати? Ко ће Му казати: Шта радиш?

¹³Бог не отвратит гнева Своего; пред Ним падут поборники гордыни.

¹³Бог не устеже гнева свог, падају пода Њ охоли помоћници.

¹⁴Тем более могу ли я отвечать Ему и приискивать себе слова пред Ним?

¹⁴А како би Му ја одговарао и бирао речи против Њега?

¹⁵Хотя бы я и прав был, но не буду отвечать, а буду умолять Судию моего.

¹⁵Да сам и прав, нећу Му се одговорити, ваља да се молим судији свом.

¹⁶Если бы я воззвал, и Он ответил мне, – я не поверил бы, что голос мой услышал Тот,

¹⁶Да Га зовем и да ми се одзове, још не могу веровати да је чуо глас мој.

¹⁷Кто в вихре разит меня и умножает безвинно мои раны,

¹⁷Јер ме је вихором сатро и задао ми много рана низашта.

¹⁸не дает мне перевести духа, но пресыщает меня горестями.

¹⁸Не да ми да одахнем, него ме сити горчинама.

¹⁹Если действовать силою, то Он могуществен; если судом, кто сведет меня с Ним?

¹⁹Ако је на силу, гле, Он је најсилнији; ако на суд, ко ће ми сведочити?

²⁰Если я буду оправдываться, то мои же уста обвинятменя; если я невинен, то Он признает меня виновным.

²⁰Да се правдам, моја ће ме уста осудити; да сам добар, показаће да сам неваљао.

²¹Невинен я; не хочу знать души моей, презираю жизнь мою.

²¹Ако сам добар, нећу знати за то; омрзао ми је живот мој.

²²Все одно; поэтому я сказал, что Он губит и непорочного и виновного.

²²Свеједно је; зато рекох: и доброг и безбожног Он потире.

²³Если этого поражает Он бичом вдруг, то пытке невинных посмевается.

²³Кад би још убио бич наједанпут! Али се смеје искушавању правих.

²⁴Земля отдана в руки нечестивых; лица судей ее Он закрывает. Если не Он, то кто же?

²⁴Земља се даје у руке безбожнику; лице судија њених заклања; ако не Он, да ко?

²⁵Дни мои быстрее гонца, – бегут, не видят добра,

²⁵Али дани моји бише бржи од гласника; побегоше, не видеше добра.

²⁶несутся, как легкие ладьи, как орел стремится на добычу.

²⁶Прођоше као брзе лађе, као орао кад лети за храну.

²⁷Если сказать мне: забуду я жалобы мои, отложу мрачный вид свой иободрюсь;

²⁷Ако кажем: Заборавићу тужњаву своју, оставићу гнев свој и окрепићу се;

²⁸то трепещу всех страданий моих, зная, что Ты не объявишь меня невинным.

²⁸Страх ме је од свих мука мојих, знам да ме нећеш оправдати.

²⁹Если же я виновен, то для чего напрасно томлюсь?

²⁹Бићу крив; зашто бих се мучио узалуд?

³⁰Хотя бы я омылся и снежною водою и совершенно очистил руки мои,

³⁰Да се измијем водом снежницом, и да очистим сапуном руке своје,

³¹то и тогда Ты погрузишь меня в грязь, и возгнушаются мною одежды мои.

³¹Тада ћеш ме замочити у јаму да се гаде на ме моје хаљине.

³²Ибо Он не человек, как я, чтоб я мог отвечать Ему и идти вместе с Ним на суд!

³²Јер није човек као ја да Му одговарам, да идем с Њим на суд;

³³Нет между нами посредника, который положил бы руку свою на обоих нас.

³³Нити има међу нама кмета да би ставио руку своју међу нас двојицу.

³⁴Да отстранит Он от меня жезл Свой, и страх Его да не ужасает меня, –

³⁴Нека одмакне од мене прут свој, и страх Његов нека ме не страши;

³⁵и тогда я буду говорить и не убоюсь Его, ибо я не таков сам в себе.

³⁵Тада ћу говорити, и нећу Га се бојати; јер овако не знам за себе.