¹И кад Он у један од оних дана учаше народ у цркви и проповедаше јеванђеље, дођоше главари свештенички и књижевници са старешинама,

¹And it came to pass, that on one of those days, as he taught the people in the temple, and preached the gospel, the chief priests and the scribes came upon him with the elders,

²И рекоше Му говорећи: Кажи нам каквом власти то чиниш? Или ко ти је дао власт ту?

²And spake unto him, saying, Tell us, by what authority doest thou these things? or who is he that gave thee this authority?

³А Он одговарајући рече им: и ја ћу вас упитати једну реч, и кажите ми:

³And he answered and said unto them, I will also ask you one thing; and answer me:

⁴Крштење Јованово или би с неба или од људи?

⁴The baptism of John, was it from heaven, or of men?

⁵А они помишљаху у себи говорећи: Ако кажемо с неба, рећи ће: Зашто му дакле не веровасте?

⁵And they reasoned with themselves, saying, If we shall say, From heaven; he will say, Why then believed ye him not?

⁶Ако ли кажемо од људи, сав ће нас народ побити камењем; јер сви вероваху да Јован беше пророк.

⁶But and if we say, Of men; all the people will stone us: for they be persuaded that John was a prophet.

⁷И одговорише: Не знамо откуда.

⁷And they answered, that they could not tell whence it was.

⁸А Исус им рече: Ни ја вама нећу казати каквом власти ово чиним.

⁸And Jesus said unto them, Neither tell I you by what authority I do these things.

⁹А народу поче казивати причу ову: Један човек посади виноград, и даде га виноградарима па отиде на подуго времена.

⁹Then began he to speak to the people this parable; A certain man planted a vineyard, and let it forth to husbandmen, and went into a far country for a long time.

¹⁰И у време посла к виноградарима слугу да му даду од рода виноградског; али виноградари избише га, и послаше празног.

¹⁰And at the season he sent a servant to the husbandmen, that they should give him of the fruit of the vineyard: but the husbandmen beat him, and sent him away empty.

¹¹И посла опет другог слугу; а они и оног избише и осрамотивши послаше празног.

¹¹And again he sent another servant: and they beat him also, and entreated him shamefully, and sent him away empty.

¹²И посла опет трећег; а они и оног ранише, и истераше.

¹²And again he sent a third: and they wounded him also, and cast him out.

¹³Онда рече господар од винограда: Шта ћу чинити? Да пошаљем сина свог љубазног: еда се како застиде кад виде њега.

¹³Then said the lord of the vineyard, What shall I do? I will send my beloved son: it may be they will reverence him when they see him.

¹⁴А виноградари видевши њега мишљаху у себи говорећи: Ово је наследник; ходите да га убијемо да наше буде достојање.

¹⁴But when the husbandmen saw him, they reasoned among themselves, saying, This is the heir: come, let us kill him, that the inheritance may be ours.

¹⁵И изведоше га напоље из винограда и убише. Шта ће дакле учинити њима господар од винограда?

¹⁵So they cast him out of the vineyard, and killed him. What therefore shall the lord of the vineyard do unto them?

¹⁶Доћи ће и погубиће ове виноградаре, и даће виноград другима. А они што слушаху рекоше: Не дао Бог!

¹⁶He shall come and destroy these husbandmen, and shall give the vineyard to others. And when they heard it, they said, God forbid.

¹⁷А Он погледавши на њих рече: Шта значи дакле оно у писму: Камен који одбацише зидари онај поста глава од угла?

¹⁷And he beheld them, and said, What is this then that is written, The stone which the builders rejected, the same is become the head of the corner?

¹⁸Сваки који падне на тај камен разбиће се; а на кога он падне сатрће га.

¹⁸Whosoever shall fall upon that stone shall be broken; but on whomsoever it shall fall, it will grind him to powder.

¹⁹И гледаху главари свештенички и књижевници у онај час да дигну руке на Њ; али се побојаше народа, јер разумеше да њима ову причу каза.

¹⁹And the chief priests and the scribes the same hour sought to lay hands on him; and they feared the people: for they perceived that he had spoken this parable against them.

²⁰И пажаху на Њега, и послаше вребаче, који се грађаху као да су побожни: не би ли Га ухватили у речи да Га предаду поглаварима и власти судијиној.

²⁰And they watched him, and sent forth spies, which should feign themselves just men, that they might take hold of his words, that so they might deliver him unto the power and authority of the governor.

²¹И упиташе Га говорећи: Учитељу! Знамо да право говориш и учиш, и не гледаш ко је ко, него заиста учиш путу Божијем:

²¹And they asked him, saying, Master, we know that thou sayest and teachest rightly, neither acceptest thou the person of any, but teachest the way of God truly:

²²Треба ли нам ћесару давати харач, или не?

²²Is it lawful for us to give tribute unto Caesar, or no?

²³А Он разумевши њихово лукавство рече им: Шта ме кушате?

²³But he perceived their craftiness, and said unto them, Why tempt ye me?

²⁴Покажите ми динар; чији је на њему образ и натпис? А они одговарајући рекоше: Ћесарев.

²⁴Shew me a penny. Whose image and superscription hath it? They answered and said, Caesar's.

²⁵А Он им рече: Подајте дакле шта је ћесарево ћесару, а шта је Божије Богу.

²⁵And he said unto them, Render therefore unto Caesar the things which be Caesar's, and unto God the things which be God's.

²⁶И не могоше речи Његове покудити пред народом; и дивише се одговору Његовом, и умукоше.

²⁶And they could not take hold of his words before the people: and they marvelled at his answer, and held their peace.

²⁷А приступише неки од садукеја који кажу да нема васкрсења, и питаху Га

²⁷Then came to him certain of the Sadducees, which deny that there is any resurrection; and they asked him,

²⁸Говорећи: Учитељу! Мојсије нам написа: Ако коме умре брат који има жену, и умре без деце, да брат његов узме жену, и да подигне семе брату свом.

²⁸Saying, Master, Moses wrote unto us, If any man's brother die, having a wife, and he die without children, that his brother should take his wife, and raise up seed unto his brother.

²⁹Беше седам браће, и први узе жену, и умре без деце;

²⁹There were therefore seven brethren: and the first took a wife, and died without children.

³⁰И узе други жену, и он умре без деце;

³⁰And the second took her to wife, and he died childless.

³¹И трећи је узе; а тако и сви седам; и не оставише деце, и помреше;

³¹And the third took her; and in like manner the seven also: and they left no children, and died.

³²А после свих умре и жена.

³²Last of all the woman died also.

³³О васкрсењу дакле кога ће од њих бити жена? Јер је она седморици била жена.

³³Therefore in the resurrection whose wife of them is she? for seven had her to wife.

³⁴И одговарајући Исус рече им: Деца овог света жене се и удају;

³⁴And Jesus answering said unto them, The children of this world marry, and are given in marriage:

³⁵А који се удостоје добити онај свет и васкрсење из мртвих нити ће се женити ни удавати;

³⁵But they which shall be accounted worthy to obtain that world, and the resurrection from the dead, neither marry, nor are given in marriage:

³⁶Јер више не могу умрети; јер су као анђели; и синови су Божији кад су синови васкрсења.

³⁶Neither can they die any more: for they are equal unto the angels; and are the children of God, being the children of the resurrection.

³⁷А да мртви устају, и Мојсије показа код купине где назива Господа Бога Авраамовог и Бога Исаковог и Бога Јаковљевог.

³⁷Now that the dead are raised, even Moses shewed at the bush, when he calleth the Lord the God of Abraham, and the God of Isaac, and the God of Jacob.

³⁸А Бог није Бог мртвих него живих; јер су Њему сви живи.

³⁸For he is not a God of the dead, but of the living: for all live unto him.

³⁹А неки од књижевника одговарајући рекоше: Учитељу! Добро си казао.

³⁹Then certain of the scribes answering said, Master, thou hast well said.

⁴⁰И већ не смеху ништа да Га запитају. А Он им рече:

⁴⁰And after that they durst not ask him any question at all.

⁴¹Како говоре да је Христос син Давидов?

⁴¹And he said unto them, How say they that Christ is David's son?

⁴²Кад сам Давид говори у псалтиру: Рече Господ Господу мом: седи мени с десне стране,

⁴²And David himself saith in the book of Psalms, The LORD said unto my Lord, Sit thou on my right hand,

⁴³Док положим непријатеље твоје подножје ногама твојим.

⁴³Till I make thine enemies thy footstool.

⁴⁴Давид дакле Њега назива Господом; па како му је син?

⁴⁴David therefore calleth him Lord, how is he then his son?

⁴⁵А кад сав народ слушаше, рече ученицима својим:

⁴⁵Then in the audience of all the people he said unto his disciples,

⁴⁶Чувајте се од књижевника, који хоће да иду у дугачким хаљинама, и траже да им се клања по улицама, и првих места по зборницама, и зачеља на гозбама;

⁴⁶Beware of the scribes, which desire to walk in long robes, and love greetings in the markets, and the highest seats in the synagogues, and the chief rooms at feasts;

⁴⁷Који једу куће удовичке, и лажно се моле Богу дуго. Они ће још већма бити осуђени.

⁴⁷Which devour widows' houses, and for a shew make long prayers: the same shall receive greater damnation.