¹Речи проповедника, сина Давидовог цара у Јерусалиму.

¹Besede Propovednika, sinu Davidovega, kralja v Jeruzalemu.

²Таштина над таштинама, вели проповедник, таштина над таштинама, све је таштина.

²Ničemurnost nečimurna! pravi Propovednik; ničemurnost ničemurna, vse je ničemurno!

³Каква је корист човеку од свега труда његовог, којим се труди под сунцем?

³Kaj ima dobička človek od vsega truda svojega, s katerim se trudi pod solncem?

⁴Нараштај један одлази и други долази, а земља стоји увек.

⁴Rod mineva, rod prihaja, a zemlja vedno ostaja.

⁵Сунце излази и залази, и опет хити на место своје одакле излази.

⁵In solnce vzhaja in solnce zahaja in hiti k mestu svojemu, odkoder izhaja.

⁶Ветар иде на југ и обрће се, и у обртању свом враћа се.

⁶Veter gre proti poldnevu in se obrača proti polnoči in kroži in kroži, in krožitve svoje vedno ponavlja veter.

⁷Све реке теку у море, и море се не препуња; одакле теку реке, онамо се враћају да опет теку.

⁷Vse reke teko v morje, in morje se ne prepolni; v kraj, kamor teko reke, tja vedno in vedno teko.

⁸Све је мучно, да човек не може исказати; око се не може нагледати, нити се ухо може наслушати.

⁸Vse stvari so trudapolne: človek ne more tega dopovedati; oko se ne nasiti gledanja, ne uho poslušanja.

⁹Шта је било то ће бити, шта се чинило то ће се чинити, и нема ништа ново под сунцем.

⁹Kar je bilo, bode zopet, in kar se je storilo, se bo zopet storilo, in nič novega ni pod solncem.

¹⁰Има ли шта за шта би ко рекао: Види, то је ново? Већ је било за векова који су били пре нас.

¹⁰Je li kaj, o čemer pravijo: Glej, to je novo? Zdavnaj je že bilo v vekih, ki so bili pred nami.

¹¹Не помиње се шта је пре било; ни оно што ће после бити неће се помињати у оних који ће после настати.

¹¹Ni spomina prejšnjih rodov, in prihodnjim, ki še bodo, tudi ne bo spomina pri tistih, ki pozneje nastanejo.

¹²Ја проповедник бејах цар над Израиљем у Јерусалиму.

¹²Jaz, Propovednik, sem bil kralj nad Izraelom v Jeruzalemu.

¹³И управих срце своје да тражим и разберем мудрошћу све што бива под небом; тај мучни посао даде Бог синовима људским да се муче око њега.

¹³In obrnil sem srce svoje v to, da bi z modrostjo preiskoval in zasledoval vse, kar se godi pod nebom: težko opravilo, ki ga je naložil Bog sinom človeškim, da se ž njim ukvarjajo.

¹⁴Видех све што бива под сунцем, и гле, све је таштина и мука духу.

¹⁴Videl sem vse dejanje, ki se godi pod solncem, in glej, vse je ničemurnost in lovljenje vetra.

¹⁵Шта је криво не може се исправити, и недостаци не могу се избројати.

¹⁵Kar je krivo, se ne more zravnati, in česar ni, se ne more šteti.

¹⁶Ја рекох у срцу свом говорећи: Ево, ја постах велик, и претекох мудрошћу све који бише пре мене у Јерусалиму, и срце моје виде много мудрости и знања.

¹⁶Govoril sem v srcu svojem in rekel: Glej, dobil sem veliko modrost in prekosil vse, ki so bili pred menoj v Jeruzalemu, in srce moje je videlo obilost modrosti in spoznanja.

¹⁷И управих срце своје да познам мудрост и да познам безумље и лудост; па дознах да је и то мука духу.

¹⁷In obrnil sem srce svoje v to, da spoznam modrost in da spoznam nespamet in neumnost: spoznal sem, da je tudi to lovljenje vetra.Zakaj pri mnogi modrosti je mnogo nejevolje, in kdor množi znanje, množi bolečino.

¹⁸Јер где је много мудрости, много је бриге, и ко умножава знање умножава муку.

¹⁸Zakaj pri mnogi modrosti je mnogo nejevolje, in kdor množi znanje, množi bolečino.