1И од тога дрхће срце моје, и одскаче са свог места.
1Da, ob tem mi srce trepeta in poskakuje s svojega mesta.
2Слушајте добро громовни глас Његов и говор што излази из уста Његових.
2Čujte, čujte glasu Njegovega hrum in šumljanje, ki prihaja iz ust Njegovih!
3Под сва небеса пушта га, и светлост своју до крајева земаљских.
3Pod vsa nebesa ga pošilja in blisk svoj do robov zemlje.
4За њом риче гром, грми гласом величанства свог, нити шта одгађа кад се чује глас Његов.
4Za bliskom rjove grom; On grmi z veličastnim glasom svojim in ne zadržuje bliskov, ko se čuje glas Njegov.
5Дивно Бог грми гласом својим, чини ствари велике, да их не можемо разумети.
5Bog mogočni grmi čudovito z glasom svojim, velike dela reči, ki jih ne razumemo.
6Говори снегу: Падни на земљу; и дажду ситном и дажду силном.
6Zakaj snegu veli: Padaj na zemljo! enako nalivu in silnim ploham svojim.
7Запечаћава руку сваком човеку, да позна све посленике своје.
7Vsakemu človeku zapečati roko, da bi vsi ljudje spoznali delo Njegovo.
8Тада звер улази у јаму, и остаје на својој ложи.
8Tedaj gre zver v svoja skrivališča in ostaja v svojih brlogih.
9С југа долази олуја, и са севера зима.
9Iz hrama na jugu prihaja vihar, od severa pa mraz.
10Од дихања Божијег постаје лед, и широке воде стискају се.
10Po dihu Boga mogočnega se naredi mraz in široke vode se stisnejo.
11И да се натапа земља, натерује облак, и расипа облак светлошћу својом.
11Z množino mokrote obtežuje oblake, daleč razprostira oblake strelonosne.
12И он се обрће и тамо и амо по вољи Његовој да чини све што му заповеди по васиљеној.
12Pod Njegovim vodstvom se zasukajo, da opravijo, karkoli jim zapove, nad površjem obseljene zemlje,
13Чини да се нађе или за кар или за земљу или за доброчинство.
13bodisi, da jim veli izprazniti se v šibo, če je treba zemlji Njegovi, ali v dokaz Njegove milosti.
14Чуј то, Јове, стани и гледај чудеса Божија.
14Čuj to, Job, stoj in opazuj čudovita dela Boga mogočnega!
15Знаш ли како их Он уређује и како сија светлошћу из облака свог?
15Veš li, kako Bog obtežava oblake svoje in veli sijati njih svetlobi?
16Знаш ли како висе облаци? Знаш ли чудеса Оног који је савршен у сваком знању?
16Umeš li plavanje in valovanje oblakov, čudovita dela tistega, ki je popoln v znanju?
17Како ти се хаљине угреју кад умири земљу с југа?
17Ti, ki ti obleka postane gorka, kadar jug vleče po zemlji,
18Јеси ли ти с Њим разапињао небеса, која стоје тврдо као саливено огледало?
18moreš li ti kakor On razpeti nebeški obok, da trdno stoji kakor zlito zrcalo?
19Научи нас шта ћемо Му рећи; не можемо од таме говорити по реду.
19Poúči nas, kaj naj Mu rečemo? Mi ne moremo urediti besed zaradi tmine.
20Хоће ли Му ко приповедити шта бих ја говорио? Ако ли би ко говорио, заиста, био бих прождрт.
20Ali naj se Mu oznani, da hočem govoriti? Kdo bo li želel, da bo uničen?
21Али сада не могу људи гледати у светлост кад сјаји на небу, пошто ветар прође и очисти га;
21Sedaj sicer ne vidimo luči, ki na oblake svetlo sije, a veter potegne in jih očisti.
22Са севера долази као злато; али је у Богу страшнија слава.
22Od severa prihaja zlat lesk – okoli Boga je strašna veličast;
23Свемогућ је, не можемо Га стигнути; велике је силе, али судом и великом правдом никога не мучи.
23Vsemogočnega ne moremo doseči, prevzvišen je v moči; a v sodbi in v obili pravičnosti nikomur ne dela sile.Zato se ga boje ljudje; on se ne ozira na nikogar, kakorkoli je modrega srca.
24Зато Га се боје људи: Не може Га видети никакав мудрац.
24Zato se ga boje ljudje; on se ne ozira na nikogar, kakorkoli je modrega srca.