¹И стаде велика вика људи и жена на браћу њихову Јудејце.

¹In nastalo je veliko vpitje ljudstva in njih žen zoper svoje brate, Jude.

²Јер неки говораху: Нас и синова наших и кћери наших има много; да добавимо жита да једемо и останемо живи.

²Nekateri so namreč bili, ki so dejali: Naših sinov in naših hčerá, nas je veliko: moramo dobiti žita, da jemo in ostanemo živi.

³Други опет говораху: Да заложимо поља своја и винограде и куће да добијемо жита у овој глади.

³In nekateri so bili, ki so govorili: Morali smo zastaviti njive svoje, vinograde in hiše svoje, da smo dobili žita ob tej draginji.

⁴Још други говораху, да узајмимо новаца на поља своја и винограде за данак царски.

⁴Nekateri pa so dejali: Izposodili smo si denarja na svoje njive in vinograde za davke kralju.

⁵А тело је наше као тело браће наше, синови наши као њихови синови и ето треба да дамо синове своје и кћери своје у робље, и неке кћери наше већ су робиње, а ми не можемо ништа, јер поља наша и винограде наше држе други.

⁵Vendar pa je telo naše kakor naših bratov telo in naši otroci so kakor njih otroci. In glej, moramo deti sinove in hčere svoje pod jarem sužnosti, in nekatere naše hčere so že pod jarmom, in ni v moči naših rok, da jih odkupimo; saj imajo drugi njive in vinograde naše.

⁶Зато се расрдих врло кад чух вику њихову и те речи.

⁶Ko sem pa slišal njih vpitje in take besede, sem se silno razsrdil.

⁷И смислих у срцу свом и укорих кнезове и поглаваре, и рекох им: Ви мећете бремена сваки на брата свог. И сазвах велики збор њих ради.

⁷In posvetoval sem se sam pri sebi v srcu ter potem okaral plemenitnike in načelnike in jim dejal: Vi lihvarite, vsak proti bratu svojemu! In priredil sem veliko zborovanje zoper nje

⁸И рекох им: Ми откуписмо колико могасмо браћу своју Јудејце што беху продани народима; а ви ли ћете продавати браћу своју или ћете се продавати нама? А они умукоше и не нађоше шта би одговорили.

⁸in jim dejal: Mi smo odkupili, kolikor smo jih mogli, brate svoje, Jude, ki so bili prodani poganom. Vi pa hočete prodajati brate svoje? in nam li naj se prodado? Nato so molčali in niso vedeli odgovoriti.

⁹И рекох: Није добро шта радите. Не треба ли вам ходити у страху Бога нашег да нам се не ругају народи, непријатељи наши?

⁹Še sem rekel: Kar delate, ni dobro. Ne bi li imeli hoditi v strahu Boga našega, da ne bodemo v zasmeh poganom, sovražnikom svojim?

¹⁰И ја и браћа моја и момци моји давали смо им новаца и жита; али опростимо им тај дуг.

¹⁰Pa tudi jaz, bratje moji in hlapci moji, smo jim posodili denarja in žita za obresti. Prosim vas, odpustímo jim to posojilo!

¹¹Хајде вратите им данас поља њихова и винограде и маслинике и куће и што им на стотину узимасте од новца и жита и вина и уља.

¹¹Povrnite jim, prosim, še danes njih njive in vinograde, njih oljkove vrte in hiše in stotnino denarja in žita, vina in olja, ki ste ga jim posojali na obresti.

¹²А они одговорише: Вратићемо и нећемо искати од њих; учинићемо како велиш. Тада сазвах свештенике, и заклех их да ће тако учинити.

¹²Tedaj reko: Povrnemo jim in ne bomo jih terjali za nič, ampak hočemo storiti, kakor praviš. Nato pokličem duhovnike in jih zavežem s prisego, da store po tej obljubi.

¹³И истресох недра своја и рекох: Овако да истресе Бог сваког из куће његове и из труда његовог ко год не испуни ове речи, и овако да се истресе и буде празан. И сав збор рече: Амин. И хвалише Господа, и учини народ по тој речи.

¹³Iztresel sem tudi nedrije svoje, rekoč: Tako iztresi Bog vsakega, ki ne izpolni te obljube, iz hiše njegove in s posla njegovega, in tako bodi iztresen in prazen! In ves zbor je dejal: Amen! in so hvalili GOSPODA. In ljudstvo je storilo po tej obljubi.

¹⁴И откад ми цар заповеди да им будем управитељ у земљи Јудиној, од године двадесете до тридесет друге године цара Артаксеркса, дванаест година, ја и браћа моја не једосмо хране управитељске.

¹⁴Tudi od časa, ko mi je bilo ukazano, naj bodem njih deželni poglavar v deželi Judovi, namreč od dvajsetega do dvaintridesetega leta kralja Artakserksa, dvanajst let, nisem živil sebe in bratov svojih s poglavarjevim živežem.

¹⁵А пређашњи управитељи који беху пре мене беху тешки народу узимајући од њега хлеб и вино осим четрдесет сикала сребра, и слуге њихове заповедаху по народу. Али ја тако не чиних бојећи се Бога.

¹⁵Ali prejšnji deželni oblastniki, ki so bili pred menoj, so nadlegovali ljudstvo in so jemali od njih živeža in vina, vrhutega po štirideset seklov srebra, in še njih hlapci so samovoljno gospodovali ljudstvu. A jaz nisem ravnal tako, zaradi Božjega strahu.

¹⁶Него и око грађења зида радих, и не куписмо њиве; и сви момци моји беху скупа онде на послу.

¹⁶Pa tudi dela na zidu sem se udeležil, in njive nismo nobene kupili in vsi moji hlapci so ondi morali prihajati na delo.

¹⁷И Јудејаца и поглавара сто и педесет људи и који долажаху к нама из околних народа беху за мојим столом.

¹⁷Vrhutega so jedli pri moji mizi Judje in načelniki, sto in petdeset mož, in tisti, ki so k nam dohajali izmed poganov v okolišu.

¹⁸И готовљаше се сваки дан по једно говече, шест оваца, избраних, и птице готовљаху ми се, и сваких десет дана даваше се свакојаког вина изобила. И опет не исках хране управитељске; јер служба беше тешка народу.

¹⁸In pripravili so mi vsak dan: enega vola in šest izbranih ovac, tudi perotnine so mi pripravljali in enkrat v desetih dneh zalogo vsakovrstnega vina; pri vsem tem nisem zahteval živeža deželnega oblastnika, ker služba je hudo težila ljudstvo.Spominjaj se mi, o Bog moj, v dobro vsega, kar sem storil za to ljudstvo.

¹⁹Помени ме Боже мој на добро за све што сам чинио овом народу.

¹⁹Spominjaj se mi, o Bog moj, v dobro vsega, kar sem storil za to ljudstvo.