1Тако да нас држе људи као слуге Христове и приставе тајна Божијих.
1ܗܟܢܐ ܗܘܝܢ ܚܫܝܒܝܢ ܠܟܘܢ ܐܝܟ ܡܫܡܫܢܐ ܕܡܫܝܚܐ ܘܪܒܝ ܒܬܐ ܕܐܪܙܘܗܝ ܕܐܠܗܐ ܀
2А од пристава се не тражи више ништа, него да се ко веран нађе.
2ܗܪܟܐ ܡܟܝܠ ܡܬܒܥܐ ܒܪܒܝ ܒܬܐ ܕܐܢܫ ܟܕ ܡܗܝܡܢ ܢܫܬܟܚ ܀
3А ја мало марим што ме судите ви или човечији дан; а ни сам себе не судим.
3ܠܝ ܕܝܢ ܗܕܐ ܒܨܝܪܘܬܐ ܗܝ ܠܝ ܕܡܢܟܘܢ ܐܬܕܝܢ ܐܘ ܡܢ ܟܠ ܒܪ ܐܢܫ ܐܠܐ ܐܦܠܐ ܐܢܐ ܢܦܫܝ ܕܐܢ ܐܢܐ ܀
4Јер не знам ништа на себи; но зато нисам оправдан, али Онај који мене суди Господ је.
4ܠܐ ܓܝܪ ܡܕܡ ܒܢܦܫܝ ܚܫܝܫ ܐܢܐ ܐܠܐ ܠܘ ܒܗܕܐ ܐܙܕܕܩܬ ܕܝܢܝ ܓܝܪ ܡܪܝܐ ܗܘ ܀
5Зато не судите ништа пре времена, докле Господ не дође, који ће изнети на видело што је сакривено у тами и објавиће савете срдачне и тада ће похвала бити сваком од Бога.
5ܡܛܠ ܗܢܐ ܠܐ ܡܢ ܩܕܡ ܙܒܢܐ ܬܗܘܘܢ ܕܝܢܝܢ ܥܕܡܐ ܕܢܐܬܐ ܡܪܝܐ ܗܘ ܕܡܢܗܪ ܟܤܝܬܗ ܕܚܫܘܟܐ ܘܓܠܐ ܡܚܫܒܬܗܘܢ ܕܠܒܘܬܐ ܘܗܝܕܝܢ ܢܗܘܐ ܫܘܒܚܐ ܠܐܢܫ ܐܢܫ ܡܢ ܐܠܗܐ ܀
6А ово, браћо моја, приговорих себи и Аполу вас ради, да се од нас научите да не мислите за себе више него што је написано, и да се кога ради не надимате један на другог.
6ܗܠܝܢ ܕܝܢ ܐܚܝ ܡܛܠܬܟܘܢ ܗܘ ܤܡܬ ܥܠ ܦܪܨܘܦܐ ܕܝܠܝ ܘܕܐܦܠܘ ܕܒܢ ܬܐܠܦܘܢ ܕܠܐ ܬܬܪܥܘܢ ܝܬܝܪ ܡܢ ܡܐ ܕܟܬܝܒ ܘܐܢܫ ܥܠ ܚܒܪܗ ܠܐ ܢܬܪܝܡ ܡܛܠ ܐܢܫ ܀
7Јер ко тебе повишује? Шта ли имаш што ниси примио? А ако си примио, што се хвалиш као да ниси примио?
7ܡܢܘ ܓܝܪ ܒܨܟ ܐܘ ܡܢܐ ܐܝܬ ܠܟ ܕܠܐ ܢܤܒܬ ܘܐܢ ܢܤܒܬ ܠܡܢܐ ܡܫܬܒܗܪ ܐܢܬ ܐܝܟ ܗܘ ܕܠܐ ܢܤܒܬ ܀
8Ето сте сити, ето се обогатисте, без нас царујете. О да бисте царовали, да бисмо и ми с вама царовали!
8ܡܢ ܟܕܘ ܤܒܥܬܘܢ ܠܟܘܢ ܘܥܬܪܬܘܢ ܘܒܠܥܕܝܢ ܐܡܠܟܬܘܢ ܐܫܬܘܦ ܕܝܢ ܐܡܠܟܬܘܢ ܕܐܦ ܚܢܢ ܢܡܠܟ ܥܡܟܘܢ ܀
9Јер мислим да Бог нас апостоле најстражње постави, као оне који су на смрт осуђени; јер бисмо гледање и свету и анђелима и људима.
9ܤܒܪ ܐܢܐ ܓܝܪ ܕܠܢ ܠܫܠܝܚܐ ܐܚܪܝܐ ܗܘ ܤܡܢ ܐܠܗܐ ܐܝܟ ܕܠܡܘܬܐ ܕܗܘܝܢ ܬܐܛܪܘܢ ܠܥܠܡܐ ܘܠܡܠܐܟܐ ܘܠܒܢܝܢܫܐ ܀
10Ми смо будале Христа ради, а ви сте мудри у Христу; ми слаби, а ви јаки; ви славни, а ми срамотни.
10ܚܢܢ ܫܛܝܐ ܡܛܠ ܡܫܝܚܐ ܐܢܬܘܢ ܕܝܢ ܚܟܝܡܐ ܒܡܫܝܚܐ ܚܢܢ ܟܪܝܗܐ ܘܐܢܬܘܢ ܚܝܠܬܢܐ ܐܢܬܘܢ ܡܫܬܒܚܝܢ ܘܚܢܢ ܡܨܛܥܪܝܢ ܀
11До овог часа и гладујемо, и трпимо жеђ, и голотињу, и муке и потуцамо се,
11ܥܕܡܐ ܠܗܕܐ ܫܥܬܐ ܟܦܢܝܢܢ ܘܨܗܝܢܢ ܘܥܪܛܠܝܝܢܢ ܘܡܬܩܦܚܝܢܢ ܘܒܝܬ ܩܝܡܐ ܠܝܬ ܠܢ ܀
12И трудимо се радећи својим рукама. Кад нас псују, благосиљамо; кад нас гоне трпимо;
12ܘܠܐܝܢܢ ܟܕ ܦܠܚܝܢܢ ܒܐܝܕܝܢ ܡܨܥܪܝܢ ܠܢ ܘܡܒܪܟܝܢܢ ܪܕܦܝܢ ܠܢ ܘܡܤܝܒܪܝܢܢ ܀
13Кад хуле на нас, молимо; постасмо као сметлиште света, по коме сви газе досад.
13ܡܨܚܝܢ ܠܢ ܘܒܥܝܢܢ ܡܢܗܘܢ ܐܝܟ ܢܦܬܐ ܕܥܠܡܐ ܗܘܝܢ ܘܟܘܦܪܐ ܕܟܠܢܫ ܥܕܡܐ ܠܗܫܐ ܀
14Не пишем ја ово да посрамим вас, него вас учим као своју љубазну децу.
14ܠܐ ܗܘܐ ܐܝܟ ܕܐܒܗܬܟܘܢ ܟܬܒ ܐܢܐ ܗܠܝܢ ܐܠܐ ܐܝܟ ܕܠܒܢܝܐ ܚܒܝܒܐ ܡܪܬܐ ܐܢܐ ܀
15Јер ако имате и триста учитеља у Христу, али немате много отаца. Јер вас ја у Христу Исусу родих јеванђељем.
15ܐܢ ܓܝܪ ܪܒܘ ܬܪܐܐ ܢܗܘܘܢ ܠܟܘܢ ܒܡܫܝܚܐ ܐܠܐ ܠܐ ܤܓܝܐܐ ܐܒܗܐ ܒܝܫܘܥ ܓܝܪ ܡܫܝܚܐ ܐܢܐ ܗܘ ܐܘܠܕܬܟܘܢ ܒܤܒܪܬܐ ܀
16Него вас молим, угледајте се на мене као и ја на Христа.
16ܒܥܐ ܐܢܐ ܗܟܝܠ ܡܢܟܘܢ ܕܒܝ ܬܬܕܡܘܢ ܀
17Зато послах к вама Тимотија, који ми је син љубазни и верни у Господу; он ће вам опоменути путеве моје који су у Христу Исусу, као што свуда и у свакој цркви учим.
17ܡܛܠ ܗܢܐ ܫܕܪܬ ܠܘܬܟܘܢ ܠܛܝܡܬܐܘܤ ܕܐܝܬܘܗܝ ܒܪܝ ܚܒܝܒܐ ܘܡܗܝܡܢܐ ܒܡܪܝܐ ܕܗܘ ܢܥܗܕܟܘܢ ܐܘܪܚܬܝ ܕܒܡܫܝܚܐ ܐܝܟ ܡܕܡ ܕܡܠܦ ܐܢܐ ܒܟܠܗܝܢ ܥܕܬܐ ܀
18Неки се надуше као да ја нећу доћи к вама.
18ܐܝܟ ܗܘ ܕܝܢ ܕܠܐ ܐܬܐ ܐܢܐ ܠܘܬܟܘܢ ܐܬܚܬܪܘ ܐܢܫܐ ܡܢܟܘܢ ܀
19Али ћу вам доћи скоро, ако Бог да, и нећу гледати на речи оних што су се надули, него на силу.
19ܐܠܐ ܐܢ ܡܪܝܐ ܨܒܐ ܒܥܓܠ ܐܬܐ ܐܢܐ ܠܘܬܟܘܢ ܘܐܕܥ ܠܐ ܡܠܬܗܘܢ ܕܗܠܝܢ ܕܡܪܝܡܝܢ ܢܦܫܗܘܢ ܐܠܐ ܚܝܠܗܘܢ ܀
20Јер царство Божије није у речи него у сили.
20ܡܠܟܘܬܗ ܓܝܪ ܕܐܠܗܐ ܠܐ ܗܘܬ ܒܡܠܬܐ ܐܠܐ ܒܚܝܠܐ ܀
21Шта хоћете? Да дођем к вама с прутом или с љубави и духом кротости?
21ܐܝܟܢܐ ܨܒܝܢ ܐܢܬܘܢ ܒܚܘܛܪܐ ܐܬܐ ܠܘܬܟܘܢ ܐܘ ܒܚܘܒܐ ܘܒܪܘܚܐ ܡܟܝܟܬܐ ܀