¹Защото сами вие знаете, братя, че нашият достъп при вас не беше напразно;

¹Јер сами знате, браћо, улазак наш к вама да не би узалуд;

²но, като бяхме от по-напред пострадали и бяхме опозорени във Филипи, както знаете, одързостихме се в нашия Бог да ви проповядваме Божието благовестие всред голяма борба.

²Него пострадавши пре и осрамоћени бивши, као што знате, у Филиби, ослободисмо се у Богу свом казивати вама јеванђеље Божије с великом борбом.

³Защото в нашето увещание не е имало самоизмама, нито нечисто [подбуждение], нито е било с лукавщина;

³Јер утеха наша није од преваре, ни од нечистоте, ни у лукавству;

⁴но както сме били одобрени от Бога да ни се повери [делото на] благовестието, така говорим, не като да угаждаме на човеците, а на Бога, Който изпитва сърцата ни.

⁴Него како нас окуша Бог да смо верни да примимо јеванђеље, тако говоримо, не као људима угађајући него Богу који куша срца наша.

⁵Защото, както знаете, никога не сме употребили ласкателни думи, или прикрито сребролюбие, (Бог е свидетел);

⁵Јер никад из ласкања не говорисмо к вама, као што знате, нити из узрока лакомства: Бог је сведок;

⁶нито сме търсили слава от човеци, било от вас или от други, (ако и да сме могли да притежаваме власт като Христови апостоли),

⁶Нити тражећи од људи славе, ни од вас, ни од других.

⁷но сме били нежни посред вас, както доилка, когато се грижи за чадата си.

⁷Могли смо вам бити на досаду, као Христови апостоли; али бисмо кротки међу вама, као што дојилица негује своју децу.

⁸Така, като имахме гореща любов към вас, беше ни драго да ви предадем не само Божието благовестие, но и своите души, защото ни бяхте станали мили.

⁸Тако смо вас радо имали да смо готови били дати вам не само јеванђеље Божије, него и душе своје, јер сте нам омилели.

⁹Затова вие, братя, помните нашия труд и усилие, как работещи денем и нощем, за да не отеготим ни един от вас, проповядахме ви Божието благовестие.

⁹Јер памтите, браћо, труд наш и посао: јер дан и ноћ радећи да не досадисмо ниједном од вас, проповедасмо вам јеванђеље Божије.

¹⁰Вие сте свидетели, и Бог, как свето, праведно и неукорно се обхождахме към вас, вярващите,

¹⁰Ви сте сведоци и Бог како свети и праведни и без кривице бисмо вама који верујете,

¹¹като знаете как увещавахме и утешавахме всеки един от вас, като баща чадата си,

¹¹Као што знате да сваког од вас као отац децу своју

¹²и ви заръчахме да се обхождате достойно за Бога, Който ви призовава в Своето царство и слава.

¹²Молисмо и утешавасмо, и сведочисмо вам да живите као што се пристоји Богу, који вас је призвао у своје царство и славу.

¹³И за туй и ние непрестанно благодарим на Бога загдето, като приехте чрез нас словото на Божието послание, приехте [го], не [като] човешко слово, а [като] Божие слово, каквото е наистина, което и действува между вас, вярващите.

¹³Тога ради и ми захваљујемо Богу без престанка што ви примивши од нас реч чувења Божијег примисте не као реч човечију, него (као што заиста јесте) реч Божију, која и чини у вама који верујете.

¹⁴Защото вие, братя, станахте подражатели на Божиите в Христа Исуса църкви, които са в Юдея, понеже вие пострадахте същото от своите си сънародници, както и те от юдеите;

¹⁴Јер ви, браћо, прођосте као цркве Божије које су у Јудеји у Христу Исусу; јер тако и ви пострадасте од свог рода као и они од Јевреја,

¹⁵които и Господа Исуса и пророците убиха, и нас прогониха, на Бога не угождават и на всичките човеци са противни,

¹⁵Који убише и Господа Исуса и пророке Његове, и који нас истераше, и Богу не угодише, и који се свим људима противе,

¹⁶като ни забраняват да говорим на езичниците, за да се спасят. Така те винаги допълнят [мярката на] греховете си; но безграничният гняв ги постигна.

¹⁶И забрањују нам казивати незнабошцима да се спасу; да испуне грехе своје свагда; али напослетку дође гнев на њих.

¹⁷А ние, братя, като осиротяхме от вас за малко време, (колкото за [телесно] присъствие, а не по сърце), постарахме се още повече, с голямо желание, дано видим лицето ви.

¹⁷А ми, браћо, осиротивши за вама неко време лицем а не срцем, већма хићасмо да видимо лице ваше с великом жељом.

¹⁸Защото поискахме да дойдем при вас (поне аз, Павел) един два пъти, но сатана ни попречи.

¹⁸Зато хтедосмо да дођемо к вама, ја Павле једном и другом, и забрани нам сотона.

¹⁹Понеже коя е нашата надежда, или радост, или венец, с който се хвалим? Не сте ли вие, пред нашия Господ Исус при Неговото пришествие?

¹⁹Јер ко је наша нада или радост, или венац славе? Нисте ли и ви пред Господом нашим Исусом Христом о Његовом доласку?

²⁰Защото вие сте наша слава и радост.

²⁰Јер сте ви наша слава и радост.