1(По слав. 138). За първия певец. Давидов псалом. Господи, опитал си ме и познал си [ме].
1Господе! Ти ме кушаш и знаш.
2Ти познаваш сядането ми и ставането ми; Разбираш помислите ми от далеч,
2Ти знаш кад седам и кад устанем; Ти знаш помисли моје издалека;
3Издирваш ходенето ми и лягането ми, И знаеш всичките ми пътища.
3Кад ходим и кад се одмарам, Ти си око мене, и све путеве моје видиш.
4Защото [докато] думата не е [още] на езика ми, Ето, Господи, Ти я знаеш цяла.
4Још нема речи на језику мом, а Ти, Господе, гле, већ све знаш.
5Ти си пред мен и зад мен, И турил си върху мене ръката Си.
5Састраг и спред Ти си ме заклонио, и ставио на ме руку своју.
6[Това] знание е пречудно за мене; Високо е; не мога [да го стигна].
6Чудно је за ме знање Твоје, високо, не могу да га докучим.
7Къде да отида от твоя Дух? Или от присъствието Ти къде да побягна?
7Куда бих отишао од духа Твог, и од лица Твог куда бих побегао?
8Ако възляза на небето, Ти си там; Ако си постеля в преизподнята, и там си Ти.
8Да изађем на небо, Ти си онде. Да сиђем у пакао, онде си.
9[Ако] взема крилата на зората [И] се заселя в най-далечните краища на морето,
9Да се дигнем на крилима од зоре, и преселим се на крај мора:
10И там ще ме води ръката Ти, И Твоята десница ще ме държи.
10И онде ће ме рука Твоја водити, и држати ме десница Твоја.
11Ако река: Поне тъмнината ще ме покрие, И светлината около мене ще [стане на] нощ,
11Да кажем: Да ако ме мрак сакрије; али је и ноћ као видело око мене.
12То и самата тъмнина не укрива [нищо] от Тебе, А нощта свети като деня; [За Тебе] тъмнината и светлината са безразлични.
12Ни мрак неће замрачити од Тебе, и ноћ је светла као дан: мрак је као видело.
13Защото Ти си образувал чреслата ми, Обвил си ме в утробата на майка ми.
13Јер си Ти створио шта је у мени, саставио си ме у утроби матере моје.
14Ще Те славя, защото страшно и чудно съм направен; Чудни са Твоите дела, И душата ми добре знае [това].
14Хвалим Те, што сам дивно саздан. Дивна су дела Твоја, и душа моја то зна добро.
15Костникът ми не се укри от Тебе, Когато в тайна се работех, И в дълбочините на земята ми се даваше разнообразната [ми] форма.
15Ниједна се кост моја није сакрила од Тебе, ако и јесам саздан тајно, откан у дубини земаљској.
16Твоите очи видяха необразуваното ми вещество; И в твоята книга бяха записани Всичките [ми] определени дни, Докато още не съществуваше ни един от тях.
16Заметак мој видеше очи Твоје, у књизи је Твојој све то записано, и дани забележени, кад их још није било ниједног.
17И колко скъпоценни за мене са [тия] Твои помисли, Боже! Колко голямо е числото им!
17Како су ми недокучиве помисли Твоје, Боже! Како им је велик број!
18[Ако бих поискал] да ги изброя, те са по-многобройни от пясъка; Събуждам ли се още съм с Тебе.
18Да их бројим, више их је него песка. Кад се пробудим, још сам с Тобом.
19Непременно ще поразиш нечестивите, Боже; Отдалечете се, прочее, от мене, мъже кръвопийци.
19Да хоћеш, Боже, убити безбожника! Крвопије, идите од мене.
20Защото говорят против Тебе нечестиво, И враговете Ти се подигат [против Тебе] заради суета.
20Они говоре ружно на Тебе; узимају име Твоје узалуд непријатељи Твоји.
21Не мразя ли, Господи, ония, които мразят Тебе? И не гнуся ли се от ония, които се подигат против Тебе?
21Зар да не мрзим на оне, који на Те мрзе, Господе, и да се не гадим на оне који устају на Тебе?
22Със съвършена омраза ги мразя, За неприятели ги имам.
22Пуном мрзошћу мрзим на њих; непријатељи су ми.
23Изпитай ме, Боже, и познай сърцето ми; Опитай ме, и познай мислите ми;
23Окушај ме, Боже, и познај срце моје, испитај ме, и познај помисли моје.
24И виж дали има в мене оскърбителен път; И води ме по вечния път.
24И види јесам ли на злом путу, и води ме на пут вечни.