¹Misli Propovjednika, Davidova sina, kralja u Jeruzalemu.

¹Речи проповедника, сина Давидовог цара у Јерусалиму.

²Ispraznost nad ispraznošću, veli Propovjednik, ispraznost nad ispraznošću, sve je ispraznost!

²Таштина над таштинама, вели проповедник, таштина над таштинама, све је таштина.

³Kakva je korist čovjeku od svega truda njegova kojim se trudi pod suncem?

³Каква је корист човеку од свега труда његовог, којим се труди под сунцем?

⁴Jedan naraštaj odlazi, drugi dolazi, a zemlja uvijek ostaje.

⁴Нараштај један одлази и други долази, а земља стоји увек.

⁵Sunce izlazi, sunce zalazi i onda hiti svojem mjestu odakle izlazi.

⁵Сунце излази и залази, и опет хити на место своје одакле излази.

⁶Vjetar puše na jug i okreće se na sjever, kovitla sad ovamo sad onamo i vraća se u novom vrtlogu.

⁶Ветар иде на југ и обрће се, и у обртању свом враћа се.

⁷Sve rijeke teku u more i more se ne prepunja; odakle teku rijeke, onamo se vraćaju da ponovo počnu svoj tok.

⁷Све реке теку у море, и море се не препуња; одакле теку реке, онамо се враћају да опет теку.

⁸Sve je mučno. Nitko ne može reći da se oči nisu do sita nagledale i uši dovoljno naslušale.

⁸Све је мучно, да човек не може исказати; око се не може нагледати, нити се ухо може наслушати.

⁹Što je bilo, opet će biti, i što se činilo, opet će se činiti, i nema ništa novo pod suncem.

⁹Шта је било то ће бити, шта се чинило то ће се чинити, и нема ништа ново под сунцем.

¹⁰Ima li išta o čemu bi se moglo reći: "Gle, ovo je novo!" Sve je već davno prije nas postojalo.

¹⁰Има ли шта за шта би ко рекао: Види, то је ново? Већ је било за векова који су били пре нас.

¹¹Samo, od prošlosti ne ostade ni spomena, kao što ni u budućnosti neće biti sjećanja na ono što će poslije doći.

¹¹Не помиње се шта је пре било; ни оно што ће после бити неће се помињати у оних који ће после настати.

¹²Ja, Propovjednik, bijah kralj nad Izraelom u Jeruzalemu.

¹²Ја проповедник бејах цар над Израиљем у Јерусалиму.

¹³I trudih se da mudrošću istražim i dokučim sve što biva pod nebom; o, kako mučnu zadaću zadade Bog sinovima ljudskim.

¹³И управих срце своје да тражим и разберем мудрошћу све што бива под небом; тај мучни посао даде Бог синовима људским да се муче око њега.

¹⁴Vidjeh sve što se čini pod suncem: kakve li ispraznosti i puste tlapnje!

¹⁴Видех све што бива под сунцем, и гле, све је таштина и мука духу.

¹⁵Što je krivo, ne može se ispraviti; čega nema, izbrojiti se ne može.

¹⁵Шта је криво не може се исправити, и недостаци не могу се избројати.

¹⁶Rekoh onda sam sebi: "Gle, stekao sam veću mudrost nego bilo tko od mojih prethodnika u Jeruzalemu. Duh moj sabrao je golemu mudrost i znanje."

¹⁶Ја рекох у срцу свом говорећи: Ево, ја постах велик, и претекох мудрошћу све који бише пре мене у Јерусалиму, и срце моје виде много мудрости и знања.

¹⁷Mudrost pomnjivo proučih, a tako i glupost i ludost, ali sam spoznao da je to pusta tlapnja.

¹⁷И управих срце своје да познам мудрост и да познам безумље и лудост; па дознах да је и то мука духу.

¹⁸Mnogo mudrosti - mnogo jada; što više znanja, to više boli.

¹⁸Јер где је много мудрости, много је бриге, и ко умножава знање умножава муку.