¹Onda se Bog sjeti Noe, svih zvijeri i sve stoke što bijaše s njim u korablji, pa pokrenu vjetar nad zemljom da uzbije vodu.

¹А Бог се опомену Ноја и свих звери и све стоке што беху с њим у ковчегу; и посла Бог ветар на земљу да узбије воду.

²Zatvoriše se izvori bezdanu i ustave nebeske, i dažd s neba prestade.

²И затворише се извори бездану и уставе небеске, и дажд с неба престаде.

³Polako se povlačile vode sa zemlje. Nakon stotinu pedeset dana vode su jenjale,

³И стаде вода опадати на земљи, и једнако опадаше после сто педесет дана;

⁴a sedmoga mjeseca, sedamnaestog dana u mjesecu korablja se zaustavi na brdima Ararata.

⁴Те се устави ковчег седмог месеца дана седамнаестог на планини Арарату.

⁵Vode su neprestano opadale do desetog mjeseca, a prvoga dana desetog mjeseca pokažu se brdski vrhunci.

⁵И вода опадаше све већма до десетог месеца; и првог дана десетог месеца показаше се врхови од брда.

⁶Kad je izminulo četrdeset dana, Noa otvori prozor što ga je načinio na korablji;

⁶А после четрдесет дана отвори Ноје прозор на ковчегу, који беше начинио;

⁷ispusti gavrana, a gavran svejednako odlijetaše i dolijetaše dok se vode sa zemlje nisu isušile.

⁷И испусти гаврана, који једнако одлеташе и долеташе докле не пресахну вода на земљи.

⁸Zatim ispusti golubicu da vidi je li voda nestala sa zemlje.

⁸Па пусти и голубицу да би видео је ли опала вода са земље.

⁹Ali golubica ne nađe uporišta nogama te se vrati k njemu u korablju, jer voda još pokrivaše svu površinu; on pruži ruku, uhvati golubicu te je unese k sebi u korablju.

⁹А голубица не нашавши где би стала ногом својом врати се к њему у ковчег, јер још беше вода по свој земљи; и Ноје пруживши руку ухвати је и узе к себи у ковчег.

¹⁰Počeka još sedam dana pa opet pusti golubicu iz korablje.

¹⁰И почека још седам дана, па опет испусти голубицу из ковчега.

¹¹Prema večeri golubica se vrati k njemu, i gle! u kljunu joj svjež maslinov list; tako je Noa doznao da su opale vode sa zemlje.

¹¹И пред вече врати се к њему голубица, и гле, у кљуну јој лист маслинов, који беше откинула; тако позна Ноје да је опала вода са земље.

¹²Još počeka sedam dana pa opet pusti golubicu: više mu se nije vratila.

¹²Али почека још седам дана, па опет испусти голубицу, а она му се више не врати.

¹³Šest stotina prve godine Noina života, prvoga mjeseca, prvog dana u mjesecu uzmakoše vode sa zemlje. Noa skine pokrov s korablje i pogleda: površina okopnjela.

¹³Шест стотина прве године века Нојевог први дан првог месеца усахну вода на земљи; и Ноје откри кров на ковчегу, и угледа земљу суву.

¹⁴A drugoga mjeseca, sedamnaestog dana u mjesecu, zemlja bijaše suha.

¹⁴А другог месеца двадесет седмог дана беше сва земља сува.

¹⁵Tada Bog reče Noi:

¹⁵Тада рече Бог Ноју говорећи:

¹⁶"Iziđi iz korablje, ti, tvoja žena, tvoji sinovi i žene tvojih sinova s tobom.

¹⁶Изађи из ковчега ти и жена твоја и синови твоји и жене синова твојих с тобом;

¹⁷Sa sobom izvedi sva živa bića, sva stvorenja što su s tobom: ptice, stoku i sve gmizavce što zemljom puze; neka zemljom vrve, plode se i na zemlji množe!"

¹⁷Све звери што су са тобом од сваког тела, птице и стоку и шта год гамиже по земљи, изведи са собом, нека се разиђу по земљи, и нека се плоде и множе на земљи.

¹⁸I Noa iziđe, a s njime sinovi njegovi, žena njegova i žene sinova njegovih.

¹⁸И изиђе Ноје и синови његови и жена његова и жене синова његових с њим.

¹⁹Sve životinje, svi gmizavci, sve ptice - svi stvorovi što se zemljom miču - iziđu iz korablje, vrsta za vrstom.

¹⁹Све звери, све ситне животиње, све птице и све што се миче по земљи по својим врстама изиђоше из ковчега.

²⁰I podiže Noa žrtvenik Jahvi; uze od svih čistih životinja i od svih čistih ptica i prinese na žrtveniku žrtve paljenice.

²⁰И начини Ноје жртвеник Господу, и узе од сваке чисте стоке и од свих птица чистих, и принесе на жртвенику жртве паљенице.

²¹Jahve omirisa miris ugodni pa reče u sebi: "Nikad više neću zemlju u propast strovaliti zbog čovjeka, tÓa čovječje su misli opake od njegova početka; niti ću ikad više uništiti sva živa stvorenja, kako sam učinio.

²¹И Господ омириса мирис угодни, и рече у срцу свом: Нећу више клети земље с људи, што је мисао срца човечијег зла од малена; нити ћу више убијати све што живи, као што учиних.

²²Sve dok zemlje bude, sjetve, žetve, studeni, vrućine, ljeta, zime, dani, noći nikada prestati neće."

²²Од сада докле буде земље, неће нестајати сетве ни жетве, студени ни врућине, лета ни зиме, дана ни ноћи.