1Job progovori i reče:
1А Јов одговори и рече:
2"TÓa dokle ćete mučit' dušu moju, dokle ćete me riječima satirat'?
2Докле ћете мучити душу моју и сатирати ме речима?
3Već deseti put pogrdiste mene i stid vas nije što me zlostavljate.
3Већ сте ме десет пута наружили; није вас стид што тако наваљујете на ме?
4Pa ako sam zastranio doista, na meni moja zabluda ostaje.
4Али ако сам доиста погрешио, погрешка ће моја остати код мене.
5Mislite li da ste me nadjačali i krivnju moju da ste dokazali?
5Ако ли се још хоћете да дижете на ме и да ме корите мојом срамотом,
6Znajte: Bog je to mene pritisnuo i svojom me je on stegnuo mrežom.
6Онда знајте да ме је Бог оборио и мрежу своју разапео око мене.
7Vičem: 'Nasilje!' - nema odgovora; vapijem - ali za me pravde nema.
7Ето, вичем на неправду, али се не слушам; вапим, али нема суда.
8Sa svih strana put mi je zagradio, sve staze moje u tminu zavio.
8Заградио је пут мој да не могу проћи; на стазе моје метнуо је мрак.
9Slavu je moju sa mene skinuo, sa moje glave strgnuo je krunu.
9Свукао је с мене славу моју и скинуо венац с главе моје.
10Podsijeca me odasvud te nestajem; k'o drvo, nadu mi je iščupao.
10Порушио ме је од свуда, да ме нема; и као дрво ишчупао је надање моје.
11Raspalio se gnjev njegov na mene i svojim me drži neprijateljem.
11Распалио се на ме гнев Његов, и узео ме је међу непријатеље своје.
12U bojnom redu pristižu mu čete, putove proti meni nasipaju, odasvud moj opkoljavaju šator.
12Војске Његове дођоше све заједно и насуше к себи пут к мени, стадоше у логор около шатора мог.
13Od mene su se udaljila braća, otuđili se moji poznanici.
13Браћу моју удаљио је од мене, и знанци моји туђе се од мене.
14Nestade bližnjih mojih i znanaca, gosti doma mog zaboraviše me.
14Ближњи моји оставише ме, и знанци моји заборавише ме.
15Sluškinjama sam svojim kao stranac, neznanac sam u njihovim očima.
15Домашњи моји и моје слушкиње гледају ме као туђина; странац сам у очима њиховим.
16Slugu zovnem, a on ne odgovara i za milost ga moram zaklinjati.
16Зовем слугу свог, а он се не одзива, а молим га устима својим.
17Mojoj je ženi dah moj omrznuo, gadim se djeci vlastite utrobe.
17Дах је мој мрзак жени мојој, а преклињем је синовима утробе своје.
18I deranima na prezir tek služim, ako se dignem, rugaju se meni.
18Ни деца не хају за ме; кад устанем, руже ме.
19Pouzdanicima sam svojim mrzak, protiv mene su oni koje ljubljah.
19Мрзак сам свима неверним својим, и које љубљах посташе ми противници.
20Kosti mi se za kožu prilijepiše, osta mi jedva koža oko zuba.
20За кожу моју као за месо моје прионуше кости моје; једва оста кожа око зуба мојих.
21Smilujte mi se, prijatelji moji, jer Božja me je ruka udarila.
21Смилујте се на ме, смилујте се на ме, пријатељи моји, јер се рука Божија дотакла мене.
22Zašto da me k'o Bog sam progonite, zar se niste moga nasitili mesa?
22Зашто ме гоните као Бог, и меса мог не можете да се наситите?
23O, kad bi se riječi moje zapisale i kad bi se u mjed tvrdu urezale;
23О кад би се написале речи моје! Кад би се ставиле у књигу!
24kad bi se željeznim dlijetom i olovom u spomen vječan u stijenu uklesale!
24Писаљком гвозденом и оловом на камену за вечни спомен кад би се урезале!
25Ja znadem dobro: moj Izbavitelj živi i posljednji će on nad zemljom ustati.
25Али знам да је жив мој Искупитељ, и на последак да ће стати над прахом.
26A kad se probudim, k sebi će me dići: iz svoje ću puti tad vidjeti Boga.
26И ако се ова кожа моја и рашчини, опет ћу у телу свом видети Бога.
27Njega ja ću kao svojega gledati, i očima mojim neće biti stranac: za njime srce mi čezne u grudima.
27Ја исти видећу Га, и очи моје гледаће Га, а не друге. А бубрега мојих нестаје у мени.
28Kad kažete: 'Kako ćemo ga goniti? Koji ćemo razlog protiv njega naći?',
28Него би требало да кажете: Зашто га гонимо? Кад је корен беседе у мени.
29mača tad se bojte: grijehu mač je kazna. Saznat ćete tada da imade suda!"
29Бојте се мача; јер је мач освета за безакоње; и знајте да има суд.