1Napokon otvori Job usta i prokle dan svoj;
1Потом отвори уста своја Јов и стаде клети дан свој.
2poče svoju besjedu i reče:
2И проговоривши Јов рече:
3"O, ne bilo dana kad sam se rodio i noći što javi: 'Začeo se dječak!'
3Не било дана у који се родих, и ноћи у којој рекоше: Роди се детић!
4U crnu tminu dan taj nek se prometne! S visina se njega Bog ne spominjao, svjetlost sunčeva ne svijetlila mu više!
4Био тај дан тама, не гледао га Бог озго, и не осветљавала га светлост!
5Mrak i sjena smrtna o nj se otimali, posvema ga tmina gusta prekrila, pomrčine dnevne stravom ga morile!
5Мрак га запрзнио и сен смртни, облак га обастирао, био страшан као најгори дани!
6O, da bi ga tama svega presvojila, nek' se ne dodaje danima godine, nek' ne ulazi u brojenje mjeseci!
6Ноћ ону освојила тама, не радовала се међу данима годишњим, не бројала се у месеце!
7A noć ona bila žalosna dovijeka, ne čulo se u njoj radosno klicanje!
7Гле, ноћ она била пуста, певања не било у њој!
8Prokleli je oni štono dan proklinju i Levijatana probudit' su kadri!
8Клели је који куну дане, који су готови пробудити крокодила!
9Pomrčale zvijezde njezina svanuća, zaludu se ona vidjelu nadala, i zorinih vjeđa ne gledala nigda!
9Потамнеле звезде у сумрачје њено, чекала видело и не дочекала га, и не видела зори трепавица;
10Što mi od utrobe ne zatvori vrata da sakrije muku od mojih očiju!
10Што ми није затворила врата од утробе и није сакрила муку од мојих очију.
11Što nisam mrtav od krila materina, što ne izdahnuh izlazeć' iz utrobe?
11Зашто не умрех у утроби? Не издахнух излазећи из утробе?
12Čemu su me dva koljena prihvatila i dojke dvije da me nejaka podoje?
12Зашто ме прихватише кољена? Зашто сисе, да сем?
13U miru bih vječnom počivao sada, spavao bih, pokoj svoj bih uživao
13Јер бих сада лежао и почивао; спавао бих, и био бих миран,
14s kraljevima i savjetnicima zemlje koji su sebi pogradili grobnice,
14С царевима и саветницима земаљским, који зидаше себи пустолине,
15ili s knezovima, zlatom bogatima, što su kuće svoje srebrom napunili.
15Или с кнезовима, који имаше злата, и куће своје пунише сребра.
16Ne bih bio - k'o nedonošče zakopano, k'o novorođenče što svjetla ne vidje.
16Или зашто не бих као недоношче сакривено, као дете које не угледа видела?
17Zlikovci se više ne obijeste ondje, iznemogli tamo nalaze počinka.
17Онде безбожници престају досађивати, и онде почивају изнемогли,
18Sužnjeve na miru tamo ostavljaju: ne slušaju više poviku stražara.
18И сужњи се одмарају и не чују глас настојников.
19Malen ondje leži zajedno s velikim, rob je slobodan od gospodara svoga.
19Мали и велики онде је, и роб слободан од свог господара.
20Čemu darovati svjetlo nesretniku i život ljudima zagorčene duše
20Зашто се даје видело невољнику и живот онима који су тужног срца,
21koji smrt ištu, a ona ne dolazi, i kao za blagom za njome kopaju?
21Који чекају смрт а ње нема, и траже је већма него закопано благо,
22Grobnom bi se humku oni radovali, klicali od sreće kad bi grob svoj našli.
22Који играју од радости и веселе се кад нађу гроб?
23Što će to čovjeku kom je put sakriven, koga je Bog sa svih strana zapriječio?
23Човеку, коме је пут сакривен и ког је Бог затворио одсвуда?
24Zato videć' hranu, uzdahnuti moram, k'o voda se moji razlijevaju krici.
24Јер пре јела мог долази уздах мој, и као вода разлива се јаук мој.
25Obistinjuje se moje strahovanje, snalazi me, evo, čega god se bojah.
25Јер чега се бојах дође на мене, и чега се страшах задеси ме.
26Pokoja ni mira meni više nema, u mukama mojim nikad mi počinka."
26Не почивах нити имах мира нити се одмарах, и опет дође страхота.