1Tad prozbori Elifaz Temanac i reče:
1Тада одговори Елифас Теманац и рече:
2"Možeš li podnijeti da ti progovorim? Ali tko se može uzdržat' od riječi!
2Ако ти проговоримо, да ти неће бити досадно? Али ко би се могао уздржати да не говори?
3Eto, mnoge ljude ti si poučio, okrijepio si iznemogle mišice;
3Гле, учио си многе, и руке изнемогле крепио си;
4riječju svojom klonule si pridizao, ojačavao si koljena klecava.
4Речи су твоје подизале оног који падаше, и утврђивао си колена која клецаху.
5A kad tebe stiže, klonuo si duhom, na tebe kad pade, čitav si se smeo!
5А сада кад дође на тебе, клонуо си; кад се тебе дотаче, смео си се.
6Zar pobožnost tvoja nadu ti ne daje, neporočnost tvoja životu ufanje?
6Није ли побожност твоја била уздање твоје? И доброта путева твојих надање твоје?
7TÓa sjeti se: nevin - propade li kada? Kada su zatrti bili pravednici?
7Опомени се, ко је прав погинуо, и где су праведни истребљени?
8Iz iskustva zborim: nesrećom tko ore i nevolju sije, nju će i požeti.
8Како сам ја видео, који ору муку и сеју невољу, то и жању.
9Od daha Božjega oni pogibaju, na gnjevni mu disaj nestaju sa zemlje.
9Од дихања Божијег гину, и од даха ноздрва Његових нестаје их.
10Rika lavlja, urlik leopardov krše se k'o zubi u lavića.
10Рика лаву, и глас љутом лаву и зуби лавићима сатиру се.
11Lav ugiba jer mu nesta plijena, rasuli se mladi lavičini.
11Лав гине немајући лова, и лавићи расипају се.
12Tajna riječ se meni objavila, šapat njen je uho moje čulo.
12Још дође тајно до мене реч, и ухо моје дочу је мало.
13Noću, kada snovi duh obuzmu i san dubok kad na ljude pada,
13У мислима о ноћним утварама, кад тврд сан пада на људе,
14strah i trepet mene su svladali, kosti moje žestoko se stresle.
14Страх подузе ме и дрхат, од ког устрепташе све кости моје,
15Dah mi neki preko lica prođe, digoše se dlake na mom tijelu.
15И дух прође испред мене, и длаке на телу мом накострешише се.
16Stajao je netko - lica mu ne poznah - ali likom bješe pred očima mojim. Posvuda tišina; uto začuh šapat:
16Стаде, али му не познах лица; прилика беше пред очима мојим, и ћутећи чух глас:
17'Zar je smrtnik koji pred Bogom pravedan? Zar je čovjek čist pred svojim Stvoriteljem?
17Еда ли је човек праведнији од Бога? Еда ли је човек чистији од Творца свог?
18Ni slugama svojim više ne vjeruje, i anđele svoje za grijeh okrivljuje -
18Гле, слугама својим не верује, и у анђела својих налази недостатака;
19kako ne bi onda goste stanova glinenih kojima je temelj u prahu zemaljskom. Gle, kao moljce njih sveudilj satiru:
19А камоли у оних који стоје у кућама земљаним, којима је темељ на праху и сатиру се брже него мољац.
20od jutra do mraka u prah pretvore, nestaju zasvagda - nitko i ne vidi.
20Од јутра до вечера сатру се, и нестане их навек да нико и не опази.
21Iščupan je kolčić njihova šatora, pogibaju skoro, mudrost ne spoznavši.'
21Слава њихова не пролази ли с њима? Умиру, али не у мудрости.