¹En Job ging voort zijn spreuk op te heffen, en zeide:

¹Још настави Јов беседу своју и рече:

²Och, of ik ware, gelijk in de vorige maanden, gelijk in de dagen, toen God mij bewaarde!

²О да бих био као пређашњих месеца, као оних дана кад ме Бог чуваше,

³Toen Hij Zijn lamp deed schijnen over mijn hoofd, en ik bij Zijn licht de duisternis doorwandelde;

³Кад светљаше свећом својом над главом мојом, и при виделу Његовом хођах по мраку,

⁴Gelijk als ik was in de dagen mijner jonkheid, toen Gods verborgenheid over mijn tent was;

⁴Како бејах за младости своје, кад тајна Божија беше у шатору мом,

⁵Toen de Almachtige nog met mij was, en mijn jongens rondom mij;

⁵Кад још беше Свемогући са мном, и деца моја око мене,

⁶Toen ik mijn gangen wies in boter, en de rots bij mij oliebeken uitgoot;

⁶Кад се траг мој обливаше маслом, и стена ми точаше уље потоцима,

⁷Toen ik uitging naar de poort door de stad, toen ik mijn stoel op de straat liet bereiden.

⁷Кад излажах на врата кроз град, и на улици намештах себи столицу:

⁸De jongens zagen mij, en verstaken zich, en de stokouden rezen op en stonden.

⁸Младићи видећи ме уклањаху се, а старци устајаху и стајаху,

⁹De oversten hielden de woorden in, en leiden de hand op hun mond.

⁹Кнезови престајаху говорити и метаху руку на уста своја,

¹⁰De stem der vorsten verstak zich, en hun tong kleefde aan hun gehemelte.

¹⁰Управитељи устезаху глас свој и језик им пријањаше за грло.

¹¹Als een oor mij hoorde, zo hield het mij gelukzalig; als mij een oog zag, zo getuigde het van mij.

¹¹Јер које ме ухо чујаше, називаше ме блаженим; и које ме око виђаше, сведочаше ми

¹²Want ik bevrijdde den ellendige, die riep, en den wees, die geen helper had.

¹²Да избављам сиромаха који виче, и сироту и који нема никог да му помогне;

¹³De zegen desgenen, die verloren ging, kwam op mij; en het hart der weduwe deed ik vrolijk zingen.

¹³Благослов оног који пропадаше долажаше на ме, и удовици срце распевах;

¹⁴Ik bekleedde mij met gerechtigheid, en zij bekleedde mij; mijn oordeel was als een mantel en vorstelijke hoed.

¹⁴У правду се облачих и она ми беше одело, као плашт и као венац беше ми суд мој.

¹⁵Den blinden was ik tot ogen, en den kreupelen was ik tot voeten.

¹⁵Око бејах слепом и нога хромом.

¹⁶Ik was den nooddruftigen een vader; en het geschil, dat ik niet wist, dat onderzocht ik.

¹⁶Отац бејах убогима, и разбирах за распру за коју не знах.

¹⁷En ik verbrak de baktanden des verkeerden, en wierp den roof uit zijn tanden.

¹⁷И разбијах кутњаке неправеднику, и из зуба му истрзах грабеж.

¹⁸En ik zeide: Ik zal in mijn nest den geest geven, en ik zal de dagen vermenigvuldigen als het zand.

¹⁸Зато говорах: У свом ћу гнезду умрети, и биће ми дана као песка.

¹⁹Mijn wortel was uitgebreid aan het water, en dauw vernachtte op mijn tak.

¹⁹Корен мој пружаше се крај воде, роса биваше по сву ноћ на мојим гранама.

²⁰Mijn heerlijkheid was nieuw bij mij, en mijn boog veranderde zich in mijn hand.

²⁰Слава моја подмлађиваше се у мене, и лук мој у руци мојој понављаше се.

²¹Zij hoorden mij aan, en wachtten, en zwegen op mijn raad.

²¹Слушаху ме и чекаху, и ћутаху на мој савет.

²²Na mijn woord spraken zij niet weder, en mijn rede drupte op hen.

²²После мојих речи нико не проговараше, тако их натапаше беседа моја.

²³Want zij wachtten naar mij, gelijk naar den regen, en sperden hun mond open, als naar den spaden regen.

²³Јер ме чекаху као дажд, и уста своја отвараху као на позни дажд.

²⁴Lachte ik hun toe, zij geloofden het niet; en het licht mijns aangezichts deden zij niet nedervallen.

²⁴Кад бих се насмејао на њих, не вероваху, и сјајност лица мог не разгоњаху.

²⁵Verkoos ik hun weg, zo zat ik bovenaan, en woonde als een koning onder de benden, als een, die treurigen vertroost.

²⁵Кад бих отишао к њима, седах у зачеље, и бејах као цар у војсци, кад теши жалосне.