1Ved Babylons elver, der satt vi og gråt når vi kom Sion i hu.
1(По слав. 136) При реките на Вавилона, там седнахме, Да! плакахме, когато си спомняхме за Сиона;
2På vidjene der hengte vi våre harper;
2На върбите всред него Окачихме арфите си.
3for der krevde våre fangevoktere sanger av oss, våre plagere at vi skulde være glade: Syng for oss av Sions sanger!
3Защото там ония, които ни бяха пленили, Поискаха от нас да пеем думи; И ония, които ни бяха запустили, [поискаха] веселие, [казвайки]: Попейте ни от сионските песни.
4Hvorledes skulde vi synge Herrens sang på fremmed jord?
4Как да пеем песента Господна В чужда земя?
5Glemmer jeg dig, Jerusalem, da glemme mig* min høire hånd! / {* nekte mig sin tjeneste.}
5Ако те забравя, Ерусалиме, Нека забрави десницата ми [изкуството си!]
6Min tunge henge fast ved min gane om jeg ikke kommer dig i hu, om jeg ikke setter Jerusalem over min høieste glede!
6Нека се залепи езикът ми за небцето ми, ако не те помня, Ако не предпочета Ерусалим пред главното си веселие.
7Kom Jerusalems dag i hu, Herre, så du straffer Edoms barn, dem som sa: Riv ned, riv ned, like til grunnen i den!
7Помни, Господи, против едомците Деня [на разорението] на Ерусалим, когато казваха: Съсипете, съсипете [го] до основата му!
8Babels datter, du ødelagte! Lykksalig er den som gir dig gjengjeld for den gjerning du gjorde mot oss.
8Дъщерьо вавилонска, която ще бъдеш запустена, Блазе на онзи, който ти въздаде За всичко що си сторила нам!
9Lykksalig er den som griper og knuser dine spede barn imot klippen.
9Блазе на онзи, който хване и разбие о камък Малките ти деца!