¹Og Herren talte til Moses og sa:

¹И рече Господ Мојсију говорећи:

²Du skal hellige mig alt førstefødt, alt det som åpner morsliv blandt Israels barn, enten det er folk eller fe! Mig hører det til.

²Посвети ми сваког првенца, шта год отвара материцу у синова Израиљевих, и од људи и од стоке; јер је моје.

³Og Moses sa til folket: Kom i hu denne dag da I gikk ut av Egypten, av trælehuset, for med sterk hånd førte Herren eder ut derfra! Da skal I ikke ete syret brød.

³И Мојсије рече народу: Памтите овај дан, у који изиђосте из Мисира, из дома ропског, јер вас руком крепком изведе Господ оданде; нека се дакле не једе ништа с квасцем.

⁴Idag drar I ut, i måneden abib.

⁴Данас излазите, месеца Авива;

⁵Når da Herren fører dig inn i kana'anittenes og hetittenes og amorittenes og hevittenes og jebusittenes land, som han tilsvor dine fedre å gi dig, et land som flyter med melk og honning, da skal du holde denne tjeneste i denne måned.

⁵Па кад те Господ уведе у земљу хананејску и хетејску и аморејску и јевејску и јевусејску, за коју се заклео оцима твојим да ће ти је дати, земљу у којој тече млеко и мед, тада да служиш службу ову овог месеца;

⁶I syv dager skal du ete usyret brød, og på den syvende dag skal det være høitid for Herren.

⁶Седам дана једи хлебове пресне, а седми дан нека је празник Господњи.

⁷Usyret brød skal du ete alle de syv dager, det skal ikke finnes syret brød hos dig, og ikke surdeig i hele ditt land.

⁷Хлебови пресни да се једу седам дана, и да се не види у тебе ништа с квасцем, нити да се види у тебе квасац у целом крају твом.

⁸Og samme dag skal du fortelle din sønn det og si: Dette er til minne om det som Herren gjorde for mig da jeg drog ut av Egypten.

⁸И казаћеш сину свом у тај дан говорећи: Ово је за оно што ми је учинио Господ кад сам излазио из Мисира.

⁹Og det skal være dig til et tegn på din hånd og til en minneskrift på din panne, forat Herrens lov skal være i din munn; for med sterk hånd førte Herren dig ut av Egypten.

⁹И нека ти буде као знак на руци твојој и као спомен пред очима твојим, да ти закон Господњи буде у устима; јер те је руком крепком извео Господ из Мисира.

¹⁰Og du skal gjøre efter denne lov til fastsatt tid, år efter år.

¹⁰Зато врши закон овај на време, од године до године.

¹¹Og når Herren har ført dig til kana'anittenes land, således som han tilsvor dig og dine fedre, og gir dig det,

¹¹И кад те уведе Господ у земљу хананејску, као што се заклео теби и твојим оцима, и да ти је,

¹²da skal du overgi til Herren alt det som åpner morsliv; alt som åpner morsliv, som faller av det fe du har, hvis det er av hankjønn, hører det Herren til.

¹²Одвајаћеш Господу шта год отвара материцу, и од стоке твоје шта год отвара материцу, шта је мушко, да буде Господу.

¹³Og alt som åpner morsliv blandt asen, skal du løse med et stykke småfe; men hvis du ikke løser det, skal du bryte nakken på det; og alt førstefødt av mennesker, blandt dine sønner, skal du løse.

¹³А свако магаре првенче откупи јагњетом или јаретом; ако ли га не би откупио, сломи му врат. Али сваког првенца човечјег између синова својих откупи.

¹⁴Og når din sønn siden spør dig og sier: Hvad betyr dette? da skal du svare ham: Med sterk hånd førte Herren oss ut av Egypten, av trælehuset.

¹⁴А кад те запита син твој унапред говорећи: Шта је то? Реци му: Руком крепком изведе нас Господ из Мисира, из дома ропског.

¹⁵For dengang da Farao satte sig hårdt imot å la oss fare, da slo Herren ihjel alt førstefødt i Egyptens land, både folk og fe; derfor ofrer jeg Herren alt det som åpner morsliv, det som er av hankjønn, og alle førstefødte blandt mine sønner løser jeg.

¹⁵Јер кад отврдну Фараон, те нас не хте пустити, поби Господ све првенце у земљи мисирској од првенца човечјег до првенца од стоке; зато приносим Господу све мушко што отвара материцу, а сваког првенца синова својих откупљујем.

¹⁶Og det skal være til et tegn på din hånd og til en minneseddel på din panne; for med sterk hånd førte Herren oss ut av Egypten.

¹⁶И то нека ти је као знак на руци и као почеоник међу очима твојим, да нас је руком крепком извео Господ из Мисира.

¹⁷Da nu Farao lot folket fare, da førte Gud dem ikke på veien til filistrenes land, skjønt den var den nærmeste; for Gud sa: Folket kunde angre det når de ser krig for sig, og så vende tilbake til Egypten.

¹⁷А кад Фараон пусти народ, не одведе их Бог путем к земљи филистејској, ако и беше краћи, јер Бог рече: Да се не покаје народ кад види рат, и не врати се у Мисир.

¹⁸Men Gud lot folket ta omveien gjennem ørkenen mot det Røde Hav. Og Israels barn drog fullt rustet ut av Egyptens land.

¹⁸Него Бог заведе народ путем преко пустиње на Црвеном Мору. А војничким редом изиђоше синови Израиљеви из земље мисирске.

¹⁹Og Moses tok Josefs ben med sig; for Josef hadde tatt en ed av Israels barn og sagt: Gud skal visselig se til eder, og da skal I føre mine ben med eder op herfra.

¹⁹И Мојсије узе кости Јосифове са собом; јер беше заклео синове Израиљеве рекавши: Заиста ће вас походити Бог, а тада изнесите кости моје одавде са собом.

²⁰Så brøt de op fra Sukkot og slo leir i Etam ved grensen av ørkenen.

²⁰Тако отишавши из Сохота стадоше у логор у Етаму, накрај пустиње.

²¹Og Herren gikk foran dem, om dagen i en skystøtte for å lede dem på veien og om natten i en ildstøtte for å lyse for dem, så de kunde dra frem både dag og natt.

²¹А Господ иђаше пред њима дању у ступу од облака водећи их путем, а ноћу у ступу од огња светлећи им, да би путовали дању и ноћу.

²²Skystøtten vek ikke fra folket om dagen, ikke heller ildstøtten om natten.

²²И не уклањаше испред народа ступ од облака дању ни ступ од огња ноћу.