¹Ve dig, du ødelegger, som selv ikke er blitt ødelagt, og du røver som ingen har røvet noget fra! Når du er ferdig med å ødelegge, skal du bli ødelagt; når du har sluttet med å røve, skal andre røve fra dig.

¹Тешко теби, који пустошиш а тебе не пустоше, и који чиниш неверу а теби се не чини невера; кад престанеш пустошити, бићеш опустошен, кад престанеш чинити неверу, чиниће ти се невера.

²Herre, vær oss nådig! På dig bier vi; vær vår arm hver morgen, ja vår frelse i nødens tid!

²Господе, смилуј се на нас, Тебе чекамо; буди им мишица свако јутро, и спасење наше у невољи.

³For tordenrøsten flyr folkene; når du reiser dig, spredes hedningene.

³Народи побегоше од јаке вике, расејаше се народи што се ти подиже.

⁴Og eders bytte sankes, likesom skaveren* sanker; som gresshoppene springer, springer de efter det. / {* gresshoppen; JOE 1, 4.}

⁴И покупиће се плен ваш као што се купе гусенице, скочиће на њ као што скачу скакавци.

⁵Ophøiet er Herren, for han bor i det høie; han fyller Sion med rett og rettferdighet.

⁵Узвишен је Господ, јер настава на висини; напуниће Сион суда и правде.

⁶Og det skal komme trygge tider for dig, en fylde av frelse, av visdom og kunnskap; Herrens frykt skal være dets* skatt. / {* Israels.}

⁶И тврђа времена твог, сила спасења твог биће мудрост и знање; страх Господњи биће благо твоје.

⁷Se, deres løvehelter* skriker der ute, fredsbudene gråter sårt. / {* 2SA 23, 20.}

⁷Ето, јунаци њихови вичу на пољу, и посланици мирни плачу горко:

⁸Allfarveiene er øde, det er ingen veifarende mere - han* har brutt pakten**, foraktet byene***, ikke aktet noget menneske. / {* Sankerib.} / {** 2KG 18, 14 fg. 17 fg.} / {*** HAB 1, 10.}

⁸Путеви опустеше, путници не путују; поквари уговор, одбаци градове, не мари за човека.

⁹Landet visner og sykner bort; Libanon står skamfull og visner; Saron er som den øde mark, og Basan og Karmel ryster løvet av.

⁹Земља тужи и чезне, Ливан се стиди и вене, Сарон је као пустиња, Васан и Кармил оголеше.

¹⁰Nu vil jeg stå op, sier Herren, nu vil jeg reise mig, nu vil jeg ikke lenger bli sittende.

¹⁰Сада ћу устати, вели Господ, сада ћу се узвисити, сада ћу се подигнути.

¹¹I skal være svangre med strå og føde halm; eders fnysen er en ild som skal fortære eder.

¹¹Затруднећете сламом, родићете стрњику; гнев ваш прождреће вас као огањ.

¹²Og folkeslag skal bli brent til kalk, de skal bli lik avskårne tornekvister som opbrennes med ild.

¹²И народи ће бити као пећи кречне, изгореће огњем као трње посечено.

¹³Hør I som er langt borte, hvad jeg har gjort, og kjenn min styrke, I som er nær!

¹³Слушајте који сте далеко шта сам учинио, и који сте близу познајте моћ моју.

¹⁴Syndere bever på Sion, skjelving har grepet de gudløse: Hvem kan bo ved en fortærende ild? Hvem kan bo ved evige bål?

¹⁴Грешници у Сиону уплашиће се, дрхат ће спопасти лицемере, и рећи ће: Ко ће од нас остати код огња који прождире? Ко ће од нас остати код вечне жеге?

¹⁵Den som vandrer i rettferdighet og taler det som rett er, den som forakter det som vinnes ved urett og vold, den som ryster sine hender så han ikke rører ved gaver, som stopper sitt øre til for ikke å høre på blodråd, og som lukker sine øine for ikke å se på det som ondt er,

¹⁵Ко ходи у правди и говори шта је право; ко мрзи на добитак од насиља; ко отреса руке своје да не прими поклон; ко затискује уши своје да не чује за крв, и зажима очи своје да не види зло;

¹⁶han skal bo på høie steder, fjellfestninger er hans borg; sitt brød skal han få, vannet skal ikke slippe op for ham.

¹⁶Он ће наставати на високим местима; градови на стенама биће му уточиште, хлеб ће му се давати, вода му неће недостајати.

¹⁷Dine øine skal skue kongen i hans herlighet, de skal se et vidstrakt land.

¹⁷Очи ће ти видети цара у красоти његовој, гледаће земљу далеку.

¹⁸Ditt hjerte skal tenke tilbake på redselen: Hvor er han som skrev op? Hvor er han som veide pengene? Hvor er han som teller tårnene?

¹⁸Срце ће твоје мислити о страху говорећи: Где је писар? Где бројач? Где је онај што прегледа куле?

¹⁹Det ville folk skal du ikke se mere, folket med det vanskelige sprog som en ikke skjønner, med den stammende tunge som en ikke forstår.

¹⁹Нећеш видети жесток народ, народ који говори из дубина да се не разбира, у кога је језик мутав да се не разуме.

²⁰Se på Sion, våre høitidsstevners by! Dine øine skal se Jerusalem som en trygg bolig, som et telt som ikke flyttes, hvis peler aldri rykkes op, og hvis snorer aldri brister.

²⁰Погледај на Сион, град празника наших; очи твоје нека виде Јерусалим, мирни стан, шатор, који се неће однети, коме се коље неће никада померити, и ниједно му се уже неће откинути.

²¹Men der skal vi ha Herren, den Veldige, i stedet for brede elver og strømmer; ingen roskute skal gå der, intet mektig krigsskib fare der.

²¹Него ће нам онде Господ велики бити место река и потока широких, по којима неће ићи лађа с веслима, нити ће велика лађа пролазити онуда.

²²For Herren er vår dommer, Herren er vår lovgiver, Herren er vår konge, han skal frelse oss.

²²Јер је Господ наш судија, Господ је који нам поставља законе, Господ је цар наш, Он ће нас спасти.

²³Slappe henger dine* taug, de støtter ikke masten, de holder ikke seilet utspent - da deles røvet bytte i mengde, endog de lamme røver og plyndrer. / {* fiendens.}

²³Ослабише твоја ужа, не могу тврдо држати катарке своје ни разапети једра; тада ће се разделити велик плен, хроми ће разграбити плен.

²⁴Og ingen innbygger skal si: Jeg er syk. Det folk som bor der, har fått sin misgjerning forlatt.

²⁴И нико од становника неће рећи: Болестан сам. Народу који живи у њему опростиће се безакоње.