1Da tok Job til orde og sa:
1А Јов одговори и рече:
2Jeg har hørt meget som dette; I er plagsomme trøstere alle sammen.
2Слушао сам много таквих ствари; сви сте досадни тешиоци.
3Blir det aldri ende på de vindige ord? Eller hvad egger dig til å svare?
3Хоће ли бити крај празним речима? Или шта те тера да тако одговараш?
4Også jeg kunde tale som I; om I var i mitt sted, kunde jeg sette ord sammen mot eder, og jeg kunde ryste på hodet over eder;
4И ја бих могао говорити као ви, да сте на мом месту, гомилати на вас речи и махати главом на вас,
5jeg kunde styrke eder med min munn*, og mine lebers medynk kunde stille eders smerte. / {* d.e. med tomme ord.}
5Могао бих вас храбрити устима својим, и мицање усана мојих олакшало би бол ваш.
6Om jeg taler, stilles ikke min smerte, og lar jeg det være, hvad lindring får jeg da?
6Ако говорим, неће одахнути бол мој; ако ли престанем, хоће ли отићи од мене?
7Ja, nu har han trettet mig ut; du har ødelagt hele mitt hus.
7А сада ме је уморио; опустошио си сав збор мој.
8Og du grep mig fatt - det blev et vidne mot mig; min magerhet stod op imot mig, like i mitt åsyn vidnet den mot mig.
8Навукао си на ме мрштине за сведочанство; и моја мрша подиже се на ме, и сведочи ми у очи.
9Hans vrede sønderrev mig og forfulgte mig; han skar tenner imot mig; som min motstander hvesset han sine øine mot mig.
9Гнев Његов растрже ме, ненавиди ме, шкргуће зубима на ме, поставши ми непријатељ сева очима својим на ме.
10De* spilet op sin munn mot mig, med hån slo de mine kinnben; alle slo de sig sammen mot mig. / {* mine fiender, JBS 16, 11.}
10Разваљују на ме уста своја, срамотно ме бију по образима, скупљају се на ме.
11Gud gir mig i urettferdige folks vold og styrter mig i ugudelige menneskers hender.
11Предао ме је Бог неправеднику, и у руке безбожницима бацио ме.
12Jeg levde i ro; da sønderbrøt han mig, han grep mig i nakken og sønderknuste mig, han satte mig op til skive for sig.
12Бејах миран и затре ме, и ухвативши ме за врат смрска ме и метну ме себи за белегу.
13Hans skyttere kringsatte mig, han kløvde mine nyrer uten barmhjertighet; han øste ut min galle på jorden.
13Опколише ме Његови стрелци, цепа ми бубреге немилице, просипа на земљу жуч моју.
14Han rev i mig rift på rift; han stormet mot mig som en kjempe.
14Задаје ми ране на ране, и удара на ме као јунак.
15Jeg har sydd sekk om min hud og stukket mitt horn i støvet*; / {* d.e. opgitt min makt og høihet.}
15Сашио сам кострет по кожи својој, и уваљао сам у прах славу своју.
16mitt ansikt er rødt av gråt, og over mine øielokk ligger det dødsskygge.
16Лице је моје подбуло од плача, на веђама је мојим смртни сен;
17Og dog er det ingen urett i mine hender, og min bønn er ren.
17Премда нема неправде у рукама мојим, и молитва је моја чиста.
18Å jord, dekk ikke mitt blod*, og måtte det ikke være noget sted hvor mitt skrik stanser! / {* JES 26, 21. 1MO 4, 10.}
18Земљо, не криј крв што сам пролио, и нека нема места викању мом.
19Selv nu har jeg mitt vidne i himmelen og i det høie en som kan stadfeste mine ord.
19И сада ето је на небу сведок мој, сведок је мој на висини.
20Stadig spotter mine venner mig; mot Gud skuer gråtende mitt øie,
20Пријатељи се моји подругују мном; око моје рони сузе Богу.
21at han må la mannen få rett i hans strid med Gud og menneskebarnet rett mot hans næste;
21О да би се човек могао правдати с Богом, као син човечији с пријатељем својим!
22for få år vil det gå før jeg vandrer den vei som jeg ikke vender tilbake.
22Јер године избројане навршују се, и полазим путем одакле се нећу вратити.