1Hvorfor lar den Allmektige aldri sine straffetider komme? Og hvorfor får de som kjenner ham, ikke se hans dager?
1Зашто Свемогућем нису сакривена времена? И који Га знају, не виде дана Његових?
2Folk flytter grenseskjell; de raner fe og fører det på beite.
2Међе помичу безбожни, отимају стадо и пасу;
3Farløses asen driver de bort; enkens okse tar de i pant.
3Магарца сиротама одгоне; у залогу узимају вола удовици;
4Fattigfolk trenger de ut av veien; alle de saktmodige i landet må skjule sig.
4Сиромахе одбијају с пута; убоги у земљи крију се сви.
5Ja, som villesler i ørkenen går de ut til sin gjerning og leter efter føde; ødemarken gir dem brød til barna.
5Гле, као дивљи магарци у пустињи излазе на посао свој устајући рано на плен; пустиња је храна њима и деци њиховој.;
6På marken høster de den ugudeliges fôr, og i hans vingård holder de efterhøst.
6Жању њиву и беру виноград који није њихов;
7Nakne overnatter de uten klær og uten dekke i kulden.
7Гола нагоне да ноћује без хаљине, који се немају чим покрити по зими,
8Av skyllregnet på fjellet blir de våte, og fordi de ikke har noget annet ly, trykker de sig inn til berget.
8Окисли од пљуска у гори, немајући заклона, привијају се к стени.
9Den farløse rives bort fra mors bryst, og armingens klær blir tatt som pant.
9Грабе сироче од дојке и са сиромаха скидају залог.
10Nakne går de, uten klær, og sultne bærer de kornbånd.
10Голог остављају да иде без хаљине, и оне који носе снопове да гладују.
11Mellem de ugudeliges murer perser de olje; de treder vinpersene og tørster.
11Који међу њиховим зидовима уље цеде и грожђе у кацама газе, подносе жеђ.
12Fra byen lyder døendes stønn, og de hårdt sårede skriker om hjelp; men Gud enser ikke slik urett.
12Људи у граду уздишу, и душе побијених вичу, а Бог не укида то.
13Andre er fiender av lyset; de kjenner ikke dets veier og holder sig ikke på dets stier.
13Они се противе светлости, не знају за путеве њене и не стају на стазама њеним.
14Før dag står morderen op, slår ihjel den som er arm og fattig, og om natten er han som tyven.
14Зором устајући крвник убија сиромаха и убогог; а ноћу је као лупеж.
15Horkarlens øie speider efter skumringen; han sier: Intet øie ser mig, og han dekker sitt ansikt til.
15И око курварово пази на сумрак говорећи: Да ме око не види. И сакрива лице.
16I mørket bryter de inn i husene, om dagen lukker de sig inne; lyset vil de ikke vite av.
16Прокопавају по мраку куће, које обдан себи забележе; не знају за светлост.
17For nattens mørke er morgen for dem alle; de er velkjente med nattemørkets redsler.
17Јер је зора њима свима сен смртни; ако их ко позна, страх их је сена смртног.
18Hastig* rives de med av strømmen; forbannet blir deres arvedel i landet; de ferdes ikke mere på veien til vingårdene. / {* mener I.}
18Брзи су као поврх воде, проклет је део њихов на земљи; неће видети пута виноградског.
19Tørke og hete sluker snevann, dødsriket dem som synder.
19Као што суша и врућина граби воде снежне, тако гроб грешнике.
20Hans mors liv glemmer ham, makken fortærer ham med lyst, ingen minnes ham mere, og ondskapen blir som et splintret tre.
20Заборавља их утроба материна, слатки су црвима, не спомињу се више; као дрво скршиће се неправедник.
21Slik går det med den som har plyndret den ufruktbare, som ikke fødte, og aldri har gjort godt mot enker.
21Здружује с њим нероткињу која не рађа, и удовици не чини добра.
22Men* Gud opholder voldsmennene lenge med sin kraft; de reiser sig igjen, skjønt de mistvilte om livet. / {* Dette er Jobs svar.}
22Граби јаке својом силом; остане ли који, не узда се у живот свој.
23Han lar dem leve i trygghet og støtter dem; hans øine våker over deres veier.
23Да му Бог да у шта ће се поуздати; али очи Његове пазе на њихове путе.
24De stiger høit; en liten stund, så er de ikke mere; de segner og dør som alle andre, og som aks-toppen skjæres de av.
24Узвисе се за мало, па их нема; падају и гину као сви други, и као врх од класа одсецају се.
25Og er det nu ikke så, hvem gjør mig da til løgner og mitt ord til intet?
25Није ли тако? Ко ће ме утерати у лаж и обратити у ништа речи моје?