¹For himlenes rike er likt en husbond som gikk ut tidlig om morgenen for å leie arbeidere til sin vingård.

¹Јер је царство небеско као човек домаћин који ујутру рано изиђе да наима посленике у виноград свој.

²Og da han var blitt enig med arbeiderne om en penning om dagen, sendte han dem bort til sin vingård.

²И погодивши се с посленицима по грош на дан посла их у виноград свој.

³Og han gikk ut ved den tredje time og så andre stå ledige på torvet,

³И изишавши у трећи сат, виде друге где стоје на тргу беспослени,

⁴og til dem sa han: Gå også I bort til vingården, og hvad rett er, vil jeg gi eder. Og de gikk avsted.

⁴И њима рече: Идите и ви у мој виноград, и шта буде право даћу вам.

⁵Atter gikk han ut ved den sjette og den niende time og gjorde likeså.

⁵И они отидоше. И опет изишавши у шести и девети сат, учини тако.

⁶Og han gikk ut ved den ellevte time og fant andre stående der, og han sa til dem: Hvorfor står I her ledige hele dagen?

⁶И у једанаести сат изишавши нађе друге где стоје беспослени, и рече им: Што стојите овде сав дан беспослени?

⁷De sa til ham: Fordi ingen har leid oss. Han sa til dem: Gå også I bort til vingården!

⁷Рекоше му: Нико нас не најми. Рече им: Идите и ви у мој виноград, и шта буде право примићете.

⁸Men da det var blitt aften, sa vingårdens herre til sin forvalter: Kall arbeiderne frem og gi dem deres lønn; begynn med de siste og end med de første!

⁸А кад би у вече, рече господар од винограда к приставу свом: Дозови посленике и подај им плату почевши од последњих до првих.

⁹Så kom de som var leid ved den ellevte time, og de fikk hver sin penning.

⁹И дошавши који су у једанаести сат најмљени примише по грош.

¹⁰Men da de første kom, tenkte de at de skulde få mere; men de fikk hver sin penning de også.

¹⁰А кад дођоше први, мишљаху да ће више примити: И примише и они по грош.

¹¹Men da de fikk den, knurret de mot husbonden og sa:

¹¹И примивши викаху на господара.

¹²Disse siste har bare vært her en time, og du har gjort dem like med oss som har båret dagens byrde og hete.

¹²Говорећи: Ови последњи један сат радише, и изједначи их с нама који смо се читав дан мучили и горели.

¹³Men han svarte en av dem og sa: Min venn! jeg gjør dig ikke urett, blev du ikke enig med mig om en penning?

¹³А он одговарајући рече једном од њих: Пријатељу! Ја теби не чиним криво; Ниси ли погодио са мном по грош?

¹⁴Ta ditt og gå! Men jeg vil gi denne siste like så meget som dig.

¹⁴Узми своје па иди; А ја хоћу и овом последњем да дам као и теби.

¹⁵Eller har jeg ikke lov til å gjøre med mitt hvad jeg vil? eller er ditt øie ondt fordi jeg er god?

¹⁵Или зар ја нисам властан у свом чинити шта хоћу? Зар је око твоје зло што сам ја добар?

¹⁶Således skal de siste bli de første, og de første de siste; for mange er kalt, men få utvalgt.

¹⁶Тако ће бити последњи први и први последњи; јер је много званих, а мало избраних.

¹⁷Og da Jesus drog op til Jerusalem, tok han de tolv disipler til side og sa til dem på veien:

¹⁷И пошавши Исус у Јерусалим узе насамо дванаест ученика на путу, и рече им:

¹⁸Se, vi går op til Jerusalem, og Menneskesønnen skal overgis til yppersteprestene og de skriftlærde, og de skal dømme ham til døden

¹⁸Ево идем у Јерусалим, и Син човечији биће предан главарима свештеничким и књижевницима; и осудиће Га на смрт;

¹⁹og overgi ham til hedningene til å spottes og hudstrykes og korsfestes; og på den tredje dag skal han opstå.

¹⁹И предаће Га незнабошцима да Му се ругају и да Га бију и разапну; и трећи дан устаће.

²⁰Da gikk Sebedeus-sønnenes mor til ham med sine sønner, falt ned for ham og bad ham om noget.

²⁰Тада приступи к Њему мати синова Зеведејевих са својим синовима клањајући Му се и молећи Га за нешто.

²¹Han sa til henne: Hvad vil du? Hun sa til ham: Si at disse mine to sønner skal sitte, den ene ved din høire og den andre ved din venstre side i ditt rike!

²¹А Он јој рече: Шта хоћеш? Рече Му: Заповеди да седу ова моја два сина, један с десне стране Теби, а један с леве стране Теби, у царству Твом.

²²Men Jesus svarte og sa: I vet ikke hvad det er I ber om. Kan I drikke den kalk jeg skal drikke? De sa til ham: Det kan vi.

²²А Исус одговарајући рече: Не знате шта тражите; можете ли пити чашу коју ћу ја пити и крстити се крштењем којим се ја крстим? Рекоше Му: Можемо.

²³Han sa til dem: Min kalk skal I nok drikke; men å sitte ved min høire og ved min venstre side, det tilkommer det ikke mig å gi nogen, men det gis dem som det er beredt av min Fader.

²³И рече им: Чашу дакле моју испићете, и крстићете се крштењем којим се ја крстим; али да седете с десне стране мени и с леве, не могу ја дати, него коме је уготовио Отац мој.

²⁴Da de ti hørte dette, blev de harme på de to brødre.

²⁴И кад чуше осталих десет ученика, расрдише се на та два брата.

²⁵Men Jesus kalte dem til sig og sa: I vet at fyrstene hersker over sine folk, og deres stormenn bruker makt over dem.

²⁵А Исус дозвавши их рече: Знате да кнезови народни заповедају народу, и поглавари управљају њим.

²⁶Så skal det ikke være blandt eder; men den som vil bli stor iblandt eder, han skal være eders tjener,

²⁶Али међу вама да не буде тако; него који хоће да буде већи међу вама, да вам служи.

²⁷og den som vil være den første blandt eder, han skal være eders træl,

²⁷И који хоће међу вама да буде први, да вам буде слуга.

²⁸likesom Menneskesønnen ikke er kommet for å la sig tjene, men for selv å tjene og gi sitt liv til en løsepenge for mange.

²⁸Као што ни Син човечији није дошао да Му служе, него да служи и да душу своју у откуп да за многе.

²⁹Og da de gikk ut fra Jeriko, fulgte meget folk ham.

²⁹И кад је излазио из Јерихона за Њим иђаше народ многи.

³⁰Og se, to blinde satt ved veien, og da de hørte at det var Jesus som gikk forbi, ropte de: Miskunn dig over oss, Herre, du Davids sønn!

³⁰И гле, два слепца сеђаху крај пута, и чувши да Исус пролази повикаше говорећи: Помилуј нас Господе, сине Давидов!

³¹Folket truet dem at de skulde tie; men de ropte enda mere og sa: Herre, miskunn dig over oss, du Davids sønn!

³¹А народ прећаше им да ућуте; а они још већма повикаше говорећи: Помилуј нас Господе, сине Давидов!

³²Og Jesus stod stille og kalte på dem og sa: Hvad vil I jeg skal gjøre for eder?

³²И уставивши се Исус дозва их, и рече: Шта хоћете да вам учиним?

³³De sa: Herre! at våre øine må bli oplatt!

³³Рекоше Му: Господе, да се отворе очи наше.

³⁴Da ynkedes Jesus inderlig og rørte ved deres øine; og straks fikk de sitt syn igjen, og de fulgte ham.

³⁴И смилова се Исус, и дохвати се очију њихових, и одмах прогледаше очи њихове, и отидоше за Њим.