1Ved Babylons elver, der satt vi og gråt når vi kom Sion i hu.
1На водама вавилонским сеђасмо и плакасмо опомињући се Сиона.
2På vidjene der hengte vi våre harper;
2О врбама сред њега вешасмо харфе своје.
3for der krevde våre fangevoktere sanger av oss, våre plagere at vi skulde være glade: Syng for oss av Sions sanger!
3Онде искаху који нас заробише да певамо, и који нас оборише да се веселимо: "Певајте нам песму сионску."
4Hvorledes skulde vi synge Herrens sang på fremmed jord?
4Како ћемо певати песму Господњу у земљи туђој?
5Glemmer jeg dig, Jerusalem, da glemme mig* min høire hånd! / {* nekte mig sin tjeneste.}
5Ако заборавим тебе, Јерусалиме, нека ме заборави десница моја.
6Min tunge henge fast ved min gane om jeg ikke kommer dig i hu, om jeg ikke setter Jerusalem over min høieste glede!
6Нека прионе језик мој за уста моја, ако тебе не успамтим, ако не уздржим Јерусалима сврх весеља свог.
7Kom Jerusalems dag i hu, Herre, så du straffer Edoms barn, dem som sa: Riv ned, riv ned, like til grunnen i den!
7Напомени, Господе, синовима Едомовим дан јерусалимски, кад говорише: Раскопајте, раскопајте га до темеља.
8Babels datter, du ødelagte! Lykksalig er den som gir dig gjengjeld for den gjerning du gjorde mot oss.
8Кћери вавилонска, крвницо, благо ономе ко ти плати за дело које си нама учинила!
9Lykksalig er den som griper og knuser dine spede barn imot klippen.
9Благо ономе који узме и разбије децу твоју о камен.