¹Hvorfor larmer hedningene og grunder folkene på det som fåfengt er?

¹Зашто се буне народи и племена помишљају залудне ствари?

²Jordens konger reiser sig, og fyrstene rådslår sammen mot Herren og mot hans salvede:

²Устају цареви земаљски, и кнезови се скупљају на Господа и на помазаника Његовог.

³La oss sprenge deres bånd og kaste deres rep av oss!

³"Раскинимо свезе њихове и збацимо са себе јарам њихов."

⁴Han som troner i himmelen, ler, Herren spotter dem.

⁴Онај, што живи на небесима, смеје се, Господ им се подсмева.

⁵Så taler han til dem i sin vrede, og i sin harme forferder han dem:

⁵Па им говори у гневу свом и јарошћу својом збуњује их:

⁶Og jeg har dog innsatt min konge på Sion, mitt hellige berg!

⁶"Ја сам помазао цара свог на Сиону, на светој гори својој."

⁷Jeg vil kunngjøre hvad fastsatt er: Herren sa til mig: Du er min sønn, jeg har født dig idag.

⁷Казаћу наредбу Господњу; Он рече мени: "Ти си син мој, ја те сад родих.

⁸Begjær av mig! Så vil jeg gi dig hedningene til arv og jordens ender til eie.

⁸Ишти у мене, и даћу ти народе у наследство, и крајеве земаљске теби у државу.

⁹Du skal knuse dem med jernstav; som en pottemakers kar skal du sønderslå dem.

⁹Ударићеш их гвозденом палицом; разбићеш их као лончарски суд."

¹⁰Og nu, I konger, gå viselig frem! La eder advare, I dommere på jorden!

¹⁰Сад, цареви, оразумите се; научите се судије земаљске!

¹¹Tjen Herren med frykt og juble med beven!

¹¹Служите Господу са страхом, и радујте се с трепетом.

¹²Kyss* Sønnen, forat han ikke skal bli vred, og I gå til grunne på veien! For snart kunde hans vrede optendes. Salige er alle de som tar sin tilflukt til ham**. / {* d.e. hyld, 1SA 10, 1.} / {** SLM 34, 9; 84, 13.}

¹²Поштујте сина, да се не разгневи, и ви не изгинете на путу свом; јер ће се гнев Његов брзо разгорети. Благо свима који се у Њ уздају!