1Til sangmesteren; en salme av David.
1У Тебе се, Господе, уздам; немој ме оставити под срамотом довека, по правди својој избави ме.
2Til dig, Herre, tar jeg min tilflukt. La mig aldri i evighet bli til skamme, frels mig ved din rettferdighet!
2Пригни к мени ухо своје, похитај, помози ми. Буди ми камени град, тврда ограда, где бих се спасао.
3Bøi ditt øre til mig, skynd dig og redd mig, vær mig et klippevern, en borg til å frelse mig!
3Јер си Ти камена гора моја и ограда моја, имена свог ради води ме и управљај мном.
4For du er min klippe og min borg, og for ditt navns skyld vil du føre og lede mig.
4Извади ме из мреже коју ми тајно заместише; јер си Ти крепост моја.
5Du vil føre mig ut av garnet som de lønnlig har lagt for mig; for du er mitt vern.
5У Твоју руку предајем дух свој; избављао си ме, Господе, Боже истинити!
6I din hånd overgir jeg min ånd; du forløser mig, Herre, du trofaste Gud.
6Ненавидим оне који поштују пропадљиве идоле; ја се у Господа уздам.
7Jeg hater dem som akter på tomme avguder, men jeg, jeg setter min lit til Herren.
7Радоваћу се и веселити се о милости Твојој, кад погледаш на моју муку, познаш тугу душе моје,
8Jeg vil fryde og glede mig over din miskunnhet, at du har sett min elendighet, aktet på min sjels trengsler;
8Не даш ме у руку непријатељу, поставиш ноге моје на пространом месту.
9du har ikke overgitt mig i fiendehånd, du har satt mine føtter på et rummelig sted.
9Смилуј се на ме, Господе; јер ме је туга, од јада изнеможе око моје, душа моја и срце моје;
10Vær mig nådig, Herre! for jeg er i trengsel; borttæret av sorg er mitt øie, min sjel og mitt legeme.
10Ишчиле у жалости живот мој, и године моје у уздисању; ослаби од муке крепост моја, и кости моје сасахнуше.
11For mitt liv svinner bort med sorg, og mine år med sukk; min kraft er brutt for min misgjernings skyld, og mine ben er uttæret.
11Од мноштва непријатеља својих постадох подсмех и суседима својим, и страшило знанцима својим; који ме виде на улици беже од мене.
12For alle mine fienders skyld er jeg blitt til stor spott for mine naboer og til en skrekk for mine kjenninger; de som ser mig på gaten, flyr for mig.
12Заборављен сам као мртав, нема ме у срцима; ја сам као разбијен суд.
13Jeg er glemt og ute av hjertet som en død, jeg er blitt som et ødelagt kar.
13Јер слушам грдњу од многих, од свуда страх, кад се договарају на ме, мисле ишчупати душу моју.
14For jeg hører baktalelse av mange, redsel fra alle kanter, idet de rådslår sammen imot mig; de lurer på å ta mitt liv.
14А ја се, Господе, у Тебе уздам и велим: Ти си Бог мој.
15Men jeg, jeg setter min lit til dig, Herre! Jeg sier: Du er min Gud.
15У Твојој су руци дани моји; отми ме из руку непријатеља мојих, и од оних, који ме гоне.
16I din hånd er mine tider*; redd mig av mine fienders hånd og fra mine forfølgere! / {* 1KR 29, 30. SLM 139, 16.}
16Покажи светло лице своје слузи свом; спаси ме милошћу својом.
17La ditt åsyn lyse over din tjener, frels mig ved din miskunnhet!
17Господе! Немој ме оставити под срамотом; јер Тебе призивам. Нек се посраме безбожници, нека замукну и падну у пакао.
18Herre, la mig ikke bli til skamme! for jeg kaller på dig. La de ugudelige bli til skamme, bli tause i dødsriket!
18Нека онеме уста лажљива, која говоре на праведника обесно, охоло и с поругом.
19La løgnens leber bli målløse, som taler frekt imot den rettferdige med overmot og forakt!
19Како је много у Тебе добра, које чуваш за оне који Те се боје, и које дајеш онима који се у Те уздају пред синовима човечијим!
20Hvor stor din godhet er, som du har gjemt for dem som frykter dig, som du har vist mot dem som tar sin tilflukt til dig, for menneskenes barns øine!
20Сакриваш их под кров лица свог од буна људских; склањаш их под сен од свадљивих језика.
21Du skjuler dem i ditt åsyns skjul for menneskers sammensvergelser, du gjemmer dem i en hytte for tungers kiv.
21Да је благословен Господ, што ми показа дивну милост као да ме уведе у тврд град!
22Lovet være Herren! for han har underlig vist sin miskunnhet imot mig i en fast by.
22Ја рекох у сметњи својој: Одбачен сам од очију Твојих; али Ти чу молитвени глас мој кад Те призвах.
23Og jeg, jeg sa i min angst: Jeg er revet bort fra dine øine. Dog hørte du mine inderlige bønners røst, da jeg ropte til dig.
23Љубите Господа сви свети Његови; Господ држи веру; и увршено враћа онима који поступају охоло.
24Elsk Herren, alle I hans fromme! Herren vokter de trofaste og gjengjelder rikelig den som farer overmodig frem.
24Будите слободни, и нека буде јако срце ваше, сви који се у Господа уздате.
25Vær ved godt mot, og eders hjerte være sterkt, alle I som venter på Herren!