1Til sangmesteren; "Forderv ikke"*; av David; en gyllen sang. / {* SLM 57, 1.}
1Говорите ли заиста истину, силни, судите ли право, синови човечији?
2Mon I virkelig ved å tie taler hvad rettferdig er, dømmer hvad rett er, I menneskebarn?
2Та, безакоња састављате у срцу, мећете на мерила злочинства руку својих на земљи.
3I hjertet arbeider I jo på misgjerninger, i landet veier I ut eders henders vold.
3Од самог рођења застранише безаконици, од утробе материне тумарају говорећи лаж.
4De ugudelige er avveket fra mors fang av; de som taler løgn, farer vill fra mors liv.
4У њима је јед као јед змијињи, као глуве аспиде, која затискује ухо своје,
5Gift har de lik ormegift; de er som en døv slange, som stopper sitt øre til,
5Која не чује глас бајачев, врачара вештог у врачању.
6så den ikke hører på slangetemmernes røst, på ham som er kyndig i å besverge.
6Боже! Поломи им зубе у устима њиховим; разбиј чељусти лавовима, Господе!
7Gud, slå deres tenner inn i deres munn, knus de unge løvers kinntenner, Herre!
7Нек се пролију као вода, и нестане их. Кад пусте стреле, нека буду као сломљене.
8La dem forgå som vann som rinner bort! Legger nogen sine piler i buen, da la dem bli som uten odd!
8Као пуж, који се рашчиња, нека ишчиле; као дете, које жена побаци, нека не виде сунца.
9La dem være som en snegl, som opløses mens den går, som en kvinnes ufullbårne foster, som ikke har sett solen!
9Пре него котлови ваши осете топлоту од потпаљеног трња, и сирово и нагорело нека разнесе вихор.
10Før eders gryter kjenner tornekvistene, skal han blåse dem bort* enten de er friske eller i brand. / {* førenn de ugudeliges onde råd settes i verk, gjør Gud dem til intet.}
10Обрадоваће се праведник кад види освету, опраће ноге своје у крви безбожниковој.
11Den rettferdige skal glede sig, fordi han ser hevn; han skal tvette sine føtter i den ugudeliges blod.
11И рећи ће људи: Заиста има плода праведнику! Заиста је Бог судија на земљи!
12Og menneskene skal si: Der er dog frukt for den rettferdige, det er dog en Gud som dømmer på jorden.