1Til sangmesteren, efter Gittit*; av Asaf. / {* SLM 8, 1.}
1Радујте се Богу, који нам даје крепост; покликујте Богу Јаковљевом.
2Juble for Gud, vår styrke, rop med glede for Jakobs Gud!
2Подигните песме, дајте бубањ, слатке гусле са псалтиром.
3Stem i sang og la pauken lyde, den liflige citar tillikemed harpen!
3Трубите о мени у трубу, о уштапу ради празника нашег.
4Støt i basun i måneden*, ved fullmånen, på vår høitids dag! / {* 2MO 12, 2 fg.}
4Јер је такав закон у Израиља, наредба од Бога Јаковљевог.
5For det er en lov for Israel, en rett for Jakobs Gud.
5За сведочанство постави Јосифу ово, кад иђаше на земљу мисирску. Језик, ког не знах, чух!
6Han satte det til et vidnesbyrd i Josef da han* drog ut gjennem Egyptens land. - Jeg hørte en røst som jeg ikke kjente:** / {* d.e. Josef.} / {** 5MO 4, 33 fg. 5, 22 fg.}
6"Уклонио сам рамена његова од бремена, руке његове опростише се котарица.
7Jeg fridde hans skulder fra byrden, hans hender slapp fri fra bærekurven.
7У невољи си ме зазвао, и избавих те, услиших те усред грома, на води Мериви искушах те.
8I nøden ropte du, og jeg fridde dig ut; jeg svarte dig, skjult i tordenskyen, jeg prøvde dig ved Meriba-vannene. Sela.
8Слушај, народе мој, и засведочићу ти, Израиљу, о кад би ме послушао:
9Hør, mitt folk, og jeg vil vidne for dig! Israel, o, at du vilde høre mig:
9Да не буде у тебе туђег бога, и богу страном немој се клањати.
10Det skal ikke være nogen fremmed gud hos dig, og du skal ikke tilbede utlendingens gud.
10Ја сам Господ, Бог твој, који сам те извео из земље мисирске; отвори уста своја, и ја ћу их напунити.
11Jeg er Herren din Gud, som førte dig op av Egyptens land; lukk din munn vidt op, at jeg kan fylle den!
11Али не послуша народ мој глас мој, Израиљ не мари за ме.
12Men mitt folk hørte ikke min røst, og Israel vilde ikke lyde mig.
12И ја их пустих на вољу срца њихова, нека ходе по својим мислима.
13Så lot jeg dem fare i sitt hjertes hårdhet, forat de skulde vandre i sine egne onde råd.
13О кад би народ мој слушао мене, и синови Израиљеви ходили путевима мојим!
14O, at mitt folk vilde høre mig, og at Israel vilde vandre på mine veier!
14Брзо бих покорио непријатеље њихове, и на противнике њихове дигао бих руку своју;
15Om en liten stund vilde jeg da ydmyke deres fiender og vende min hånd imot deres motstandere.
15Који мрзе на Господа, били би им покорни, и добри дани њихови били би довека;
16De som hater Herren, skulde smigre for dem, og deres tid skulde vare evindelig.
16Најбољом би пшеницом хранио њих, и медом бих из камена ситио их."
17Og han skulde fø dem med den beste hvete, og jeg skulde mette dig med honning fra klippen.