1Każda rzecz ma swój czas, i każde przedsięwzięcie ma swój czas pod niebem.
1Свему има време, и сваком послу под небом има време.
2Jest czas rodzenia i czas umierania; czas sadzenia, i czas wycinania tego, co sadzono;
2Има време кад се рађа, и време кад се умире; време кад се сади, и време кад се чупа посађено;
3Czas zabijania, i czas leczenia; czas rozwalania, i czas budowania;
3Време кад се убија, и време кад се исцељује; време кад се разваљује, и време кад се гради.
4Czas płaczu, i czas śmiechu; czas smutku, i czas skakania;
4Време плачу и време смеху; време ридању и време игрању;
5Czas rozrzucania kamieni, i czas zbierania kamieni; czas obłapiania, i czas oddalenia się od obłapiania;
5Време кад се размеће камење, и време кад се скупља камење; време кад се грли, и време кад се оставља грљење;
6Czas szukania, i czas stracenia; czas chowania, i czas odrzucenia;
6Време кад се тече, и време кад се губи; време кад се чува, и време кад се баца;
7Czas rozdzierania, i czas zszywania; czas milczenia, i czas mówienia;
7Време кад се дере, и време кад се сашива; време кад се ћути и време кад се говори.
8Czas miłowania, i czas nienawidzenia; czas wojny, i czas pokoju.
8Време кад се љуби, и време кад се мрзи; време рату и време миру.
9Cóż tedy ma ten, co pracuje, z tego, około czego pracuje?
9Каква је корист ономе који ради од оног око чега се труди?
10Widziałem pracę, którą dał Bóg synom ludzkim, aby się nią bawili.
10Видео сам послове које је Бог дао синовима људским да се муче око њих.
11Wszystko dobrze czyni czasu swego; owszem i żądość świata dał do serca ich, choć człowiek dzieła tego, które Bóg sprawuje, ani początku, ani koóca nie dochodzi.
11Све је учинио да је лепо у своје време, и савет метнуо им је у срце, али да не може човек докучити дела која Бог твори, ни почетка ни краја.
12Stąd wiem, że nic lepszego nie mają, jedno aby się weselili, a czynili dobrze za żywota swego.
12Дознах да нема ништа боље за њих него да се веселе и чине добро за живота свог.
13Acz i to, gdy każdy człowiek je i pije, i używa dobrze wszystkiej pracy swojej, jest dar Boży.
13И кад сваки човек једе и пије и ужива добра од сваког труда свог, то је дар Божји.
14Wiem i to, że cokolwiek Bóg czyni, trwa na wieki; i że się do tego nic nie może przydać, ani z tego co ująć; a czyni to Bóg, aby się bali oblicza jego.
14Дознах да шта год твори Бог оно траје довека, не може му се ништа додати нити се од тога може шта одузети; и Бог твори да би Га се бојали.
15To, co było, teraz jest, a co będzie, już było; albowiem Bóg odnawia to, co przeminęło.
15Шта је било то је сада, и шта ће бити то је већ било; јер Бог повраћа шта је прошло.
16Nadtom jeszcze widział pod słoócem na miejscu sądu niepobożność, a na miejscu sprawiedliwości niesprawiedliwość.
16Још видех под сунцем где је место суда безбожност и место правде безбожност.
17I rzekłem w sercu swem: Sprawiedliwego i niezbożnego Bóg sądzić będzie; bo czas każdemu przedsięwzięciu i każdej sprawy tam będzie.
17И рекох у срцу свом: Бог ће судити праведнику и безбожнику; јер има време свему и сваком послу.
18Nadto rzekłem w sercu swem o sprawie synów ludzkich, że im Bóg okazał, aby wiedzieli, że są podobni bydłu.
18Рекох у срцу свом за синове људске да им је Бог показао да виде да су као стока.
19Bo przypadek synów ludzkich, i przypadek bydła, jest przypadek jednaki. Jako umiera ono, tak umiera i ten, i ducha jednakiego wszyscy mają, a nie ma człowiek nic więcej nad bydlę; bo wszystko jest marność.
19Јер шта бива синовима људским то бива и стоци, једнако им бива; како гине она тако гину и они, и сви имају исти дух; и човек ништа није бољи од стоке, јер је све таштина.
20Wszystko to idzie na jedno miejsce; a wszystko jest z prochu, i wszystko się zaś w proch obraca.
20Све иде на једно место; све је од праха и све се враћа у прах.
21A któż wie, że duch synów ludzkich wstępuje w górę? a duch bydlęcy, że zstępuje pod ziemię?
21Ко зна да дух синова људских иде горе, а дух стоке да иде доле под земљу?
22Przetoż obaczyłem, że człowiekowi niemasz nic lepszego, jedno weselić się z pracy swej, gdyż to jest dział jego; albowiem któż go do tego przywiedzie, aby poznał to, co ma być po nim?
22Зато видех да ништа нема боље човеку него да се весели оним што ради, јер му је то део; јер ко ће га довести да види шта ће бити после њега?