1Depois disso abriu Jó a sua boca, e amaldiçoou o seu dia.
1Потом отвори уста своја Јов и стаде клети дан свој.
2E Jó falou, dizendo:
2И проговоривши Јов рече:
3Pereça o dia em que nasci, e a noite que se disse: Foi concebido um homem!
3Не било дана у који се родих, и ноћи у којој рекоше: Роди се детић!
4Converta-se aquele dia em trevas; e Deus, lá de cima, não tenha cuidado dele, nem resplandeça sobre ele a luz.
4Био тај дан тама, не гледао га Бог озго, и не осветљавала га светлост!
5Reclamem-no para si as trevas e a sombra da morte; habitem sobre ele nuvens; espante-o tudo o que escurece o dia.
5Мрак га запрзнио и сен смртни, облак га обастирао, био страшан као најгори дани!
6Quanto �quela noite, dela se apodere a escuridão; e não se regozije ela entre os dias do ano; e não entre no número dos meses.
6Ноћ ону освојила тама, не радовала се међу данима годишњим, не бројала се у месеце!
7Ah! que estéril seja aquela noite, e nela não entre voz de regozijo.
7Гле, ноћ она била пуста, певања не било у њој!
8Amaldiçoem-na aqueles que amaldiçoam os dias, que são peritos em suscitar o leviatã.
8Клели је који куну дане, који су готови пробудити крокодила!
9As estrelas da alva se lhe escureçam; espere ela em vão a luz, e não veja as pálpebras da manhã;
9Потамнеле звезде у сумрачје њено, чекала видело и не дочекала га, и не видела зори трепавица;
10porquanto não fechou as portas do ventre de minha mãe, nem escondeu dos meus olhos a aflição.
10Што ми није затворила врата од утробе и није сакрила муку од мојих очију.
11Por que não morri ao nascer? por que não expirei ao vir � luz?
11Зашто не умрех у утроби? Не издахнух излазећи из утробе?
12Por que me receberam os joelhos? e por que os seios, para que eu mamasse?
12Зашто ме прихватише кољена? Зашто сисе, да сем?
13Pois agora eu estaria deitado e quieto; teria dormido e estaria em repouso,
13Јер бих сада лежао и почивао; спавао бих, и био бих миран,
14com os reis e conselheiros da terra, que reedificavam ruínas para si,
14С царевима и саветницима земаљским, који зидаше себи пустолине,
15ou com os príncipes que tinham ouro, que enchiam as suas casas de prata;
15Или с кнезовима, који имаше злата, и куће своје пунише сребра.
16ou, como aborto oculto, eu não teria existido, como as crianças que nunca viram a luz.
16Или зашто не бих као недоношче сакривено, као дете које не угледа видела?
17Ali os ímpios cessam de perturbar; e ali repousam os cansados.
17Онде безбожници престају досађивати, и онде почивају изнемогли,
18Ali os presos descansam juntos, e não ouvem a voz do exator.
18И сужњи се одмарају и не чују глас настојников.
19O pequeno e o grande ali estão e o servo está livre de seu senhor.
19Мали и велики онде је, и роб слободан од свог господара.
20Por que se concede luz ao aflito, e vida aos amargurados de alma;
20Зашто се даје видело невољнику и живот онима који су тужног срца,
21que anelam pela morte sem que ela venha, e cavam em procura dela mais do que de tesouros escondidos;
21Који чекају смрт а ње нема, и траже је већма него закопано благо,
22que muito se regozijam e exultam, quando acham a sepultura?
22Који играју од радости и веселе се кад нађу гроб?
23Sim, por que se concede luz ao homem cujo caminho está escondido, e a quem Deus cercou de todos os lados?
23Човеку, коме је пут сакривен и ког је Бог затворио одсвуда?
24Pois em lugar de meu pão vem o meu suspiro, e os meus gemidos se derramam como água.
24Јер пре јела мог долази уздах мој, и као вода разлива се јаук мој.
25Porque aquilo que temo me sobrevém, e o que receio me acontece.
25Јер чега се бојах дође на мене, и чега се страшах задеси ме.
26Não tenho repouso, nem sossego, nem descanso; mas vem a perturbação.
26Не почивах нити имах мира нити се одмарах, и опет дође страхота.