¹Был один человек из Рамафаим-Цофима, с горы Ефремовой, имя ему Елкана, сын Иерохама, сына Илия, сына Тоху, сына Цуфа, – Ефрафянин;

¹Беше један човек из Раматајим-Софима, из горе Јефремове, коме име беше Елкана син Јероама, сина Елива, сина Това, сина Суфовог, Ефраћанин.

²у него были две жены: имя одной Анна, а имя другой Феннана; уФеннаны были дети, у Анны же не было детей.

²И имаше две жене, једној беше име Ана а другој Фенина; и Фенина имаше деце, а Ана немаше деце.

³И ходил этот человек из города своего в положенные дни поклоняться и приносить жертву Господу Саваофу в Силом; там былиИлий и два сына его, Офни и Финеес, священниками Господа.

³И иђаше тај човек сваке године из свог града да се поклони и принесе жртву Господу над војскама у Силом; а онде беху два сина Илијева, Офније и Финес, свештеници Господњи.

⁴В тот день, когда Елкана приносил жертву, давал Феннане, жене своей, и всем сыновьям ее и дочерям ее части;

⁴И један дан кад Елкана принесе жртву, даде Фенини жени својој и свим синовима њеним и кћерима њеним по део;

⁵Анне же давал часть особую, ибо любил Анну, хотяГосподь заключил чрево ее.

⁵Ани пак даде два дела, јер љубљаше Ану, а њој Господ беше затворио материцу.

⁶Соперница ее сильно огорчала ее, побуждая ее к ропоту на то, что Господь заключил чрево ее.

⁶И противница је њена врло цвељаше пркосећи јој што јој Господ беше затворио материцу.

⁷Так бывало каждый год, когда ходила она в дом Господень; та огорчала ее, а эта плакала и не ела.

⁷Тако чињаше Елкана сваке године, и Ана хођаше у дом Господњи, а она је цвељаше, те плакаше и не јеђаше.

⁸И сказал ей Елкана, муж ее: Анна! что ты плачешь и почему не ешь, и отчего скорбит сердце твое? не лучше ли я для тебя десяти сыновей?

⁸А Елкана муж њен рече јој једном: Ана, зашто плачеш? И зашто не једеш? И зашто је срце твоје невесело? Нисам ли ти ја бољи него десет синова?

⁹И встала Анна после того, как они ели и пили в Силоме. Илий же священник сидел тогда на седалище у входа в храм Господень.

⁹А Ана уста, пошто једоше и пише у Силому; а Илије свештеник сеђаше на столици, на прагу дома Господњег.

¹⁰И была она в скорби души, и молилась Господу, и горько плакала,

¹⁰И она, тужна у срцу помоли се Господу плачући много.

¹¹и дала обет, говоря: Господи Саваоф! если Тыпризришь на скорбь рабы Твоей и вспомнишь обо мне, и не забудешь рабыТвоей и дашь рабе Твоей дитя мужеского пола, то я отдам его Господу на все дни жизни его, и бритва не коснется головы его.

¹¹И заветова се говорећи: Господе над војскама! Ако погледаш на муку слушкиње своје, и опоменеш ме се, и не заборавиш слушкиње своје, него даш слушкињи својој мушко чедо, ја ћу га дати Господу докле је год жив, и бритва неће прећи преко главе његове.

¹²Между тем как она долго молилась пред Господом, Илий смотрел на уста ее;

¹²И кад се она дуго мољаше пред Господом, Илије мотраше на уста њена.

¹³и как Анна говорила в сердце своем, а уста ее только двигались, и не было слышно голоса ее, то Илий счел ее пьяною.

¹³Али Ана говораше у срцу свом, уста јој се само мицаху а глас јој се не чујаше; стога Илије помисли да је пијана.

¹⁴И сказал ей Илий: доколе ты будешь пьяною? вытрезвись от вина твоего.

¹⁴Па јој рече Илије: Докле ћеш бити пијана? Отрезни се од вина свог.

¹⁵И отвечала Анна, и сказала: нет, господин мой; я – жена, скорбящаядухом, вина и сикера я не пила, но изливаю душу мою пред Господом;

¹⁵Али Ана одговори и рече: Нисам пијана, господару, него сам жена тужна у срцу; нисам пила вина ни силовитог пића; него изливам душу своју пред Господом.

¹⁶не считай рабы твоей негодною женщиною, ибо от великой печали моей и от скорби моей я говорила доселе.

¹⁶Немој једначити слушкиње своје с неваљалом женом; јер сам од велике туге и жалости своје говорила досад.

¹⁷И отвечал Илий и сказал: иди с миром, и БогИзраилев исполнит прошение твое, чего ты просила у Него.

¹⁷Тада одговори Илије и рече: Иди с миром; а Бог Израиљев да ти испуни молбу, за шта си Га молила.

¹⁸Она же сказала: да найдет раба твоя милость в очах твоих! И пошла она в путь свой, и ела, и лице ее не было уже печально , как прежде.

¹⁸А она рече: Нека нађе слушкиња твоја милост пред тобом! Тада отиде жена својим путем, и једе, и лице јој не беше више као пре.

¹⁹И встали они поутру, и поклонились пред Господом, и возвратились, и пришли в дом свой в Раму. И познал Елкана Анну, жену свою, и вспомнил о ней Господь.

¹⁹И сутрадан уранише, и поклонише се Господу, и вратише се и дођоше кући својој у Рамат. И Елкана позна Ану жену своју, и Господ се опомену ње.

²⁰Чрез несколько времени зачала Анна и родила сына и дала ему имя: Самуил, ибо, говорила она , от Господа я испросила его.

²⁰И кад би време, пошто Ана затрудне, роди сина и наде му име Самуило, јер, рече, испросих га у Господа.

²¹И пошел муж ее Елкана и все семейство его совершить годичную жертву Господу и обеты свои.

²¹Потом пође онај човек Елкана са свим домом својим да принесе Господу годишњу жртву и завет свој.

²²Анна же не пошла, сказав мужу своему: когда младенец отнят будет от груди и подрастет, тогда я отведу его, и он явится пред Господом и останется там навсегда.

²²Али Ана не пође, јер рече мужу свом: Докле одојим дете, онда ћу га одвести да изађе пред Господа и остане онде до века.

²³И сказал ей Елкана, муж ее: делай, что тебе угодно; оставайся, доколе не вскормишь его грудью; только да утвердит Господь слово, вышедшее из уст твоих . И осталась жена его , и кормила грудью сына своего, доколе не вскормила.

²³И рече јој Елкана, муж њен: Чини како ти драго; остани докле год не одојиш; само да хоће Господ испунити реч своју. И тако жена оста; и дојаше сина свог докле га не одоји.

²⁴Когда же вскормила его, пошла с ним в Силом, взяв три тельца и одну ефу муки и мех вина, и пришла в дом Господа в Силом; отрокже был еще дитя.

²⁴А кад га одоји, одведе га са собом узевши три телета и ефу брашна и мех вина, и уведе га у дом Господњи у Силому; а дете беше још мало.

²⁵и закололи тельца; и привела отрока к Илию

²⁵И заклаше теле и доведоше дете к Илију.

²⁶и сказала: о, господин мой! да живет душа твоя, господин мой! я – та самая женщина, которая здесь при тебе стояла и молилась Господу;

²⁶И она рече: Чуј господару, како је жива душа твоја, господару, ја сам она жена која је стајала овде код тебе молећи се Господу.

²⁷о сем дитяти молилась я, и исполнил мне Господь прошение мое, чего я просила у Него;

²⁷Молих се за ово дете, и испуни ми Господ молбу моју, за шта сам Га молила.

²⁸и я отдаю его Господу на все дни жизни его, служить Господу. И поклонилась там Господу.

²⁸Зато и ја дајем њега Господу, докле је год жив, да је дат Господу. И поклонише се онде Господу.