1И отвечал Елифаз Феманитянин и сказал:
1Тада одговори Елифас Теманац и рече:
2если попытаемся мы сказать к тебе слово, – не тяжело ли будет тебе? Впрочем кто может возбранить слову!
2Ако ти проговоримо, да ти неће бити досадно? Али ко би се могао уздржати да не говори?
3Вот, ты наставлял многих и опустившиеся руки поддерживал,
3Гле, учио си многе, и руке изнемогле крепио си;
4падающего восставляли слова твои, и гнущиеся колени ты укреплял.
4Речи су твоје подизале оног који падаше, и утврђивао си колена која клецаху.
5А теперь дошло до тебя, и ты изнемог; коснулось тебя, и ты упал духом.
5А сада кад дође на тебе, клонуо си; кад се тебе дотаче, смео си се.
6Богобоязненность твоя не должна ли быть твоею надеждою, и непорочность путей твоих – упованием твоим?
6Није ли побожност твоја била уздање твоје? И доброта путева твојих надање твоје?
7Вспомни же, погибал ли кто невинный, и где праведные бывали искореняемы?
7Опомени се, ко је прав погинуо, и где су праведни истребљени?
8Как я видал, то оравшие нечестие и сеявшие зло пожинают его;
8Како сам ја видео, који ору муку и сеју невољу, то и жању.
9от дуновения Божия погибают и от духа гнева Его исчезают.
9Од дихања Божијег гину, и од даха ноздрва Његових нестаје их.
10Рев льва и голос рыкающего умолкает , и зубы скимнов сокрушаются;
10Рика лаву, и глас љутом лаву и зуби лавићима сатиру се.
11могучий лев погибает без добычи, и дети львицы рассеиваются.
11Лав гине немајући лова, и лавићи расипају се.
12И вот, ко мне тайно принеслось слово, и ухо мое приняло нечто от него.
12Још дође тајно до мене реч, и ухо моје дочу је мало.
13Среди размышлений о ночных видениях, когда сон находит на людей,
13У мислима о ноћним утварама, кад тврд сан пада на људе,
14объял меня ужас и трепет и потряс все кости мои.
14Страх подузе ме и дрхат, од ког устрепташе све кости моје,
15И дух прошел надо мною; дыбом стали волосы на мне.
15И дух прође испред мене, и длаке на телу мом накострешише се.
16Он стал, – но я не распознал вида его, – только облик был пред глазами моими; тихое веяние, – и я слышу голос:
16Стаде, али му не познах лица; прилика беше пред очима мојим, и ћутећи чух глас:
17человек праведнее ли Бога? и муж чище ли Творцасвоего?
17Еда ли је човек праведнији од Бога? Еда ли је човек чистији од Творца свог?
18Вот, Он и слугам Своим не доверяет и в Ангелах Своих усматривает недостатки:
18Гле, слугама својим не верује, и у анђела својих налази недостатака;
19тем более – в обитающих в храминах из брения, которых основание прах, которые истребляются скорее моли.
19А камоли у оних који стоје у кућама земљаним, којима је темељ на праху и сатиру се брже него мољац.
20Между утром и вечером они распадаются; не увидишь, как они вовсе исчезнут.
20Од јутра до вечера сатру се, и нестане их навек да нико и не опази.
21Не погибают ли с ними и достоинства их? Они умирают, не достигнув мудрости.
21Слава њихова не пролази ли с њима? Умиру, али не у мудрости.