¹Не определено ли человеку время на земле, и дни его не то же ли, что дни наемника?

¹Није ли човек на војсци на земљи? А дани његови нису ли као дани надничарски?

²Как раб жаждет тени, и как наемник ждет окончания работы своей,

²Као што слуга уздише за сеном и као што надничар чека да сврши,

³так я получил в удел месяцы суетные, и ночи горестные отчислены мне.

³Тако су мени дати у наследство месеци залудни и ноћи мучне одређене ми.

⁴Когда ложусь, то говорю: „когда-то встану?", а вечер длится, и яворочаюсь досыта до самого рассвета.

⁴Кад легнем, говорим: Кад ћу устати? И кад ће проћи ноћ? И ситим се преврћући се до сванућа.

⁵Тело мое одето червями и пыльными струпами; кожа моя лопается и гноится.

⁵Тело је моје обучено у црве и у груде земљане, кожа моја пуца и рашчиња се.

⁶Дни мои бегут скорее челнока и кончаются без надежды.

⁶Дани моји бржи бише од чунка, и прођоше без надања.

⁷Вспомни, что жизнь моя дуновение, что око мое не возвратится видеть доброе.

⁷Опомени се да је мој живот ветар, да око моје неће више видети добра,

⁸Не увидит меня око видевшего меня; очи Твои на меня, – и нет меня.

⁸Нити ће ме видети око које ме је виђало; и твоје очи кад погледају на ме, мене неће бити.

⁹Редеет облако и уходит; так нисшедший в преисподнюю не выйдет,

⁹Као што се облак разилази и нестаје га, тако ко сиђе у гроб, неће изаћи,

¹⁰не возвратится более в дом свой, и место его не будет уже знать его.

¹⁰Неће се више вратити кући својој, нити ће га више познати место његово.

¹¹Не буду же я удерживать уст моих; буду говорить встеснении духа моего; буду жаловаться в горести душимоей.

¹¹Зато ја нећу бранити устима својим, говорићу у тузи духа свог, нарицати у јаду душе своје.

¹²Разве я море или морское чудовище, что Ты поставил надо мною стражу?

¹²Еда ли сам море или кит, те си наместио стражу око мене?

¹³Когда подумаю: утешит меня постель моя, унесет горесть мою ложе мое,

¹³Кад кажем: Потешиће ме одар мој, постеља ће ми моја олакшати тужњаву,

¹⁴ты страшишь меня снами и видениями пугаешь меня;

¹⁴Тада ме страшиш снима и препадаш ме утварама,

¹⁵и душа моя желает лучше прекращения дыхания, лучше смерти, нежели сбережения костей моих.

¹⁵Те душа моја воли бити удављена, воли смрт него кости моје.

¹⁶Опротивела мне жизнь. Не вечно жить мне. Отступи от меня, ибо дни мои суета.

¹⁶Додијало ми је; нећу до века живети; прођи ме се; јер су дани моји таштина.

¹⁷Что такое человек, что Ты столько ценишь его и обращаешь на него внимание Твое,

¹⁷Шта је човек да га много цениш и да мариш за њ?

¹⁸посещаешь его каждое утро, каждое мгновение испытываешь его?

¹⁸Да га походиш свако јутро, и сваки час кушаш га?

¹⁹Доколе же Ты не оставишь, доколе не отойдешь от меня, доколе не дашь мне проглотить слюну мою?

¹⁹Кад ћеш се одвратити од мене и пустити ме да прогутам пљуванку своју?

²⁰Если я согрешил, то что я сделаю Тебе, страж человеков! Зачем Ты поставил меня противником Себе, так что я стал самому себе в тягость?

²⁰Згрешио сам; шта ћу Ти чинити, о чувару људски? Зашто си ме метнуо себи за белегу, те сам себи на тегобу?

²¹И зачем бы не простить мне греха и не снять с меня беззакония моего? ибо, вот, я лягу в прахе; завтра поищешь меня, и меня нет.

²¹Зашто ми не опростиш грех мој и не уклониш моје безакоње? Јер ћу сад лећи у прах, и кад ме потражиш, мене неће бити.