1Človek, rojen iz žene, je kratkih dni in dosita ima nadlog,
1Човек рођен од жене кратка је века и пун немира.
2je kakor cvetka, ki se dvigne iz popka, pa uvene, in beži kakor senca in nima obstanka.
2Као цвет ниче, и одсеца се, и бежи као сен, и не остаје.
3In nad takim še odpiraš oko svoje, in mene vodiš v sodbo s seboj?
3И на таквог отвараш око своје, и мене водиш на суд са собом!
4O, da bi kdaj prišel čist iz nečistega! Niti eden!
4Ко ће чисто извадити из нечиста? Нико.
5Ker so torej določeni njegovi dnevi in meseci po številu pri tebi, ker si mu napravil meje, ki jih ne sme prestopiti:
5Измерени су дани његови, број месеца његових у Тебе је; поставио си му међу, преко које не може прећи.
6ozri se stran od njega, da dobi pokoj, dokler ne dokonča kakor najemnik dneva svojega.
6Одврати се од њега да почине докле не наврши као надничар дан свој.
7Kajti za drevo je upanje: če ga posekajo, zopet požene odrastke, in njegovo mladje ne prestane.
7Јер за дрво има надања, ако се посече, да ће се још омладити и да неће бити без изданка;
8Ko se v zemlji mu postara korenina in mu parobek umira v prahu,
8Ако и остари у земљи корен његов и у праху изумре пањ његов,
9da le začuti duh vode, vnovič ozeleni in požene veje kakor mlada sajenica.
9Чим осети воду, опет напупи и пусти гране као присад.
10Mož pa umre in leži strt, človek izpusti duha, in kje je?
10А човек умире изнемогао; и кад издахне човек, где је?
11Kakor se voda razteče iz jezera in reka usahne in se posuši,
11Као кад вода отече из језера и река опадне и усахне,
12tako leže človek in ne vstane; dokler bodo nebesa, se ne prebude in nič jih ne vzdrami iz spanja.
12Тако човек кад легне, не устаје више; докле је небеса неће се пробудити нити ће се пренути ода сна свог.
13O da bi me shranil v šeolu, da bi me skril, dokler ne mine jeza tvoja, mi določil rok, in potem se me spomnil!
13О да ме хоћеш у гробу сакрити и склонити ме докле не утоли гнев Твој, и да ми даш рок кад ћеш ме се опоменути!
14(Ko človek umre, bo li spet živel?) Vse dni, dokler sem v vojni službi, bi hotel čakati, dokler mi ne pride prememba.
14Кад умре човек, хоће ли оживети? Све дане времена које ми је одређено чекаћу докле ми дође промена.
15Ti bi poklical, in jaz bi ti odgovoril; tožilo bi se ti po svojih rok stvari.
15Зазваћеш, и ја ћу Ти се одазвати; дело руку својих пожелећеш.
16Kajti sedaj šteješ korake moje; ne paziš li na greh moj?
16А сада бројиш кораке моје, и ништа не остављаш за грех мој.
17Zapečatena je v zvezku pregreha moja, in še pridevaš h krivici moji.
17Запечаћени су у тобоцу моји преступи, и завезујеш безакоња моја.
18Saj še gora se sesuje in razdrobi in skalovje preperi z mesta svojega,
18Заиста, као што гора падне и распадне се, и као што се стена одвали с места свог,
19vode prevotlijo kamene, njih nalivi odplavijo zemeljski prah: enako uničuješ smrtniku upanje.
19И као што вода спира камење и поводањ односи прах земаљски, тако надање човечије обраћаш у ништа.
20Ti ga ukrotiš za vselej, in odide; ko mu onespodobiš lice, ga pošlješ v grob.
20Надвађујеш га једнако, те одлази, мењаш му лице и отпушташ га.
21Ako so v časti otroci njegovi, on tega ne ve, in so li ponižani, tega ne zazna.Samo meso njegovo občuti ob njem bolečine in duša njegova žaluje v njem.
21Ако синови његови буду у части, он не зна; ако ли у срамоти, он се не брине.
22Samo meso njegovo občuti ob njem bolečine in duša njegova žaluje v njem.
22Само тело док је жив болује, и душа његова у њему тужи.