1Potem odpre Job usta in kolne svoj dan.
1Потом отвори уста своја Јов и стаде клети дан свој.
2In izpregovori Job in reče:
2И проговоривши Јов рече:
3Izgine naj dan, ki sem v njem bil rojen, in noč, ki je rekla: Deček je spočet!
3Не било дана у који се родих, и ноћи у којој рекоше: Роди се детић!
4Tisti dan – naj postane teman, ne vprašaj po njem Bog od zgoraj, svit mu ne zasij nikdar!
4Био тај дан тама, не гледао га Бог озго, и не осветљавала га светлост!
5Tema in senca smrti naj si ga prisvojita, mrak naj se ušatori nad njim, vse, kar temni dan, naj ga prestraši!
5Мрак га запрзнио и сен смртни, облак га обастирао, био страшан као најгори дани!
6Tista noč – tema jo prevzemi, naj se ne veseli med dnevi leta, naj ne pride v mesecev število!
6Ноћ ону освојила тама, не радовала се међу данима годишњим, не бројала се у месеце!
7Da, tista noč bodi nerodovitna, veselega glasu ne bodi v njej!
7Гле, ноћ она била пуста, певања не било у њој!
8Prekolnite jo, čarovniki, ki preklinjate dan, ki ste zmožni zbuditi leviatana.
8Клели је који куну дане, који су готови пробудити крокодила!
9Potemné naj zvezde njenega somraka, pričakuje naj svetlobe, pa je ne bodi, tudi utripanja jutranje zarje naj ne zagleda:
9Потамнеле звезде у сумрачје њено, чекала видело и не дочекала га, и не видела зори трепавица;
10zato ker mi ni zaprla materinega telesa, ni skrila nadloge mojim očem.
10Што ми није затворила врата од утробе и није сакрила муку од мојих очију.
11Zakaj nisem umrl kar ob rojstvu, izpustil duše, ko sem prišel iz materinega telesa?
11Зашто не умрех у утроби? Не издахнух излазећи из утробе?
12Zakaj sem bil vzet na kolena in zakaj na prsi, da sem sesal?
12Зашто ме прихватише кољена? Зашто сисе, да сем?
13Kajti sedaj bi ležal in bi počival in spal – in imel bi pokoj
13Јер бих сада лежао и почивао; спавао бих, и био бих миран,
14s kralji in svetovalci zemlje, ki so si zgradili podrtine,
14С царевима и саветницима земаљским, који зидаше себи пустолине,
15ali s knezi, ki so imeli zlata, ki so napolnili hiše svoje s srebrom.
15Или с кнезовима, који имаше злата, и куће своје пунише сребра.
16Ali da bi me sploh ne bilo kakor ni izpovitka, ki so ga zagrebli, kakor otročiči, ki nikdar niso videli luči!
16Или зашто не бих као недоношче сакривено, као дете које не угледа видела?
17Tam je nehalo krivičnikov divjanje, tam počivajo, ki jim je opešala moč;
17Онде безбожници престају досађивати, и онде почивају изнемогли,
18tam mirno ležé vkup vsi zasužnjenci, ne slišijo več glasu priganjalca.
18И сужњи се одмарају и не чују глас настојников.
19Mali in veliki – tam eno je in isto, in hlapec je prost gospodarja svojega.
19Мали и велики онде је, и роб слободан од свог господара.
20Čemu je dal Bog siromaku luč in življenje onim, ki so v bridkosti duše?
20Зашто се даје видело невољнику и живот онима који су тужног срца,
21ki čakajo smrti, pa je ni, in hrepene po njej bolj, nego kdor koplje zaklade,
21Који чекају смрт а ње нема, и траже је већма него закопано благо,
22ki bi se silno veselili in radovali, ko bi našli grob?
22Који играју од радости и веселе се кад нађу гроб?
23Čemu je luč možu, čigar pot je prikrita in ki ga je Bog ogradil s trnjem?
23Човеку, коме је пут сакривен и ког је Бог затворио одсвуда?
24Zakaj kadar bi imel jesti, mi je zdihovati, in stokanje moje se razliva kakor voda.
24Јер пре јела мог долази уздах мој, и као вода разлива се јаук мој.
25Kajti česar sem se bal, to je prišlo nadme, česar me je bilo strah, to me je zadelo.Ni mi miru, ne pokoja, ne počitka, a nova prihaja bridkost!
25Јер чега се бојах дође на мене, и чега се страшах задеси ме.
26Ni mi miru, ne pokoja, ne počitka, a nova prihaja bridkost!
26Не почивах нити имах мира нити се одмарах, и опет дође страхота.