1In odgovori Elifaz Temančan in reče:
1Тада одговори Елифас Теманац и рече:
2Če poskusimo govoriti s teboj, morda ti bo nadležno? Ali kdo se more zdržati govora?
2Ако ти проговоримо, да ти неће бити досадно? Али ко би се могао уздржати да не говори?
3Glej, mnoge si učil in trudne roke si krepčal.
3Гле, учио си многе, и руке изнемогле крепио си;
4Besede tvoje so bodrile omahujoče, in šibeča se kolena si utrjeval.
4Речи су твоје подизале оног који падаше, и утврђивао си колена која клецаху.
5A ker je sedaj nad tebe prišlo, ti je bridko, in ker je tebe zadelo, si se prestrašil.
5А сада кад дође на тебе, клонуо си; кад се тебе дотаче, смео си се.
6Ni li tvoja bogaboječnost upanje tvoje in popolnost potov tvojih nada tvoja?
6Није ли побожност твоја била уздање твоје? И доброта путева твојих надање твоје?
7Spomni se, prosim te, kdo je kdaj poginil nedolžen, kje so zatrli poštenjake?
7Опомени се, ко је прав погинуо, и где су праведни истребљени?
8Kolikor sem videl jaz: tisti, ki orjejo krivico in sejejo nesrečo, jo tudi žanjejo.
8Како сам ја видео, који ору муку и сеју невољу, то и жању.
9Od diha Božjega ginejo, in sapa jeze njegove jih pokončava.
9Од дихања Божијег гину, и од даха ноздрва Његових нестаје их.
10Rjovenje leva, glas ljutega leva utihne, in zobje levičevi bodo strti;
10Рика лаву, и глас љутом лаву и зуби лавићима сатиру се.
11krepek lev pogine, ker nima plena, in levinjina mladina se mora razkropiti.
11Лав гине немајући лова, и лавићи расипају се.
12In mene je skrivoma došla beseda, uho moje je ujelo njeno šepetanje;
12Још дође тајно до мене реч, и ухо моје дочу је мало.
13v premišljevanju, ki ga sprožijo nočne prikazni, ko trdno spanje objema ljudi:
13У мислима о ноћним утварама, кад тврд сан пада на људе,
14strah me je obšel in trepet, in vse kosti moje so se pretresle;
14Страх подузе ме и дрхат, од ког устрепташе све кости моје,
15kajti duh je šel mimo mene – vstali so pokoncu lasje telesa mojega.
15И дух прође испред мене, и длаке на телу мом накострешише се.
16Ustopil se je, a nisem mu spoznal obraza, podoba mi je bila pred očmi, šepet in glas sem začul:
16Стаде, али му не познах лица; прилика беше пред очима мојим, и ћутећи чух глас:
17„Je li smrtnik pravičen pred Bogom ali mož čist pred Stvarnikom svojim?
17Еда ли је човек праведнији од Бога? Еда ли је човек чистији од Творца свог?
18Glej, hlapcem svojim ne upa in angele svoje lahko okrivi zmote:
18Гле, слугама својим не верује, и у анђела својих налази недостатака;
19koliko bolj one, ki prebivajo v ilovih hišah, ki jim je podlaga v prahu, ki jih je lahko zatreti kakor molje!
19А камоли у оних који стоје у кућама земљаним, којима је темељ на праху и сатиру се брже него мољац.
20Od jutra do večera se stro, in preden kdo opazi, izginejo za vekomaj.Ni li tako? Ko se jim izdere vrv, ki veže njih šator telesni, umirajo, in to brez modrosti.“
20Од јутра до вечера сатру се, и нестане их навек да нико и не опази.
21Ni li tako? Ko se jim izdere vrv, ki veže njih šator telesni, umirajo, in to brez modrosti.“
21Слава њихова не пролази ли с њима? Умиру, али не у мудрости.